Tokom godine u Srbiji oko 3.000 prijava nestanka ljudi: Najugroženija deca i osobe sa demencijom

Vladimir Paunović iz Centra za nestalu zlostavljanu decu kaže da je uvođenje registra važno zbog lakšeg pronalaska ljudi. On se osvrnuo na broj prijava i napomenuo da se tih 3.000 prijava godišnje odnosi na broj objava nestanaka, a ne ljudi.

"To znači da jedan određeni broj i maloletnih i odraslih osoba, nestaje više puta, odnosno, više puta se prijavljuje njihov nestanak", objasnio je Paunović za RTS.

Istakao je da se povećanje broja nestalih osoba dovodi u vezu sa strukturom stanovništva i sa određenim problemima na koje ono nailazi.

"Pre svega govorimo o starijem stanovništvu, imamo veliku učestalost osoba sa demencijom i takođe imamo jedan broj ljudi sa mentalnim i psihijatrijskim oboljenjima", navodi Paunović.

Maloletnici u posebnom riziku

Kako kaže, kada je reč o maloletnim i odraslim osobama, najveći broj na kraju i bude pronađen.

"I određen broj maloletnika nestaje više puta godišnje. To što oni nestanu, pa se pojave, dovodi do drugog problema. Oni su u mnogo većem riziku od pojava koje se nalaze u društvu. Mogu postati pre svega žrtve trgovine ljudima, uvučeni u lanac prostitucije, narkomanije", objašnjava Vladimir Paunović.

Foto: Envato

Naveo je da su najugroženiji mladi koji se nalaze u sistemu socijalne zaštite.

"Govorimo o deci koja se nalaze u hraniteljskim porodicama, domovima, deci koja su žrtve nasilja u porodici. To je ta neka grupa mladih od 13 do 18 godina koja je u najvećem riziku", naglasio je Paunović.

Paunović kaže da mladi ljudi koji učestalo nestaju najčešće nemaju adekvatnu podršku i zbog toga su u mnogo većem riziku da postanu deo negativnih elemenata zastupljenih u društvu.

"Sistem 'Pronađi me' je opravdao svoju funkciju. Međutim, tokom aktiviranja sistema smo videli i same manjkavosti u sistemu, u smislu brzine prenosa informacije", navodi Paunović.

Brzina najveća mana sistema "Pronađi me"

Istakao je da je kod sistema "Pronađi me" brzina nešto što najviše nedostaje.

"Operateri u toku jednog sata mogu poslati samo 50.000 poruka, što znači da ako neki operater ima milion korisnika, taj neki poslednji korisnik će dobiti poruku tek nakon 12 sati pri čemu se na neki način gubi smisao", naveo je Paunović.

Kako kaže, tim Centra za nestalu zlostavljanu decu radi na ubrzanju i unapređenju sistema za pronalaženje.

"Obavljen je veliki broj razgovora sa MUP-om na temu unapređenja sistema, dogovorene su stvari koje bi trebalo implementirati u budućnosti. Treba da se potpiše ugovor sa Vajberom kako bi se i oni uključili u prenos poruka. Druga stvar koja je bitnija, da se poruke prenose preko sistema 'CBS' (Cell Broadcast System), to znači da u jednom području može za kratko vreme da se prenese veliki broj poruka", naveo je Paunović.

Kada je reč o registru Paunović ističe da je on veoma važan.

"Srbija je jedna od retkih država u Evropi koja nema svoj javni registar lica. Javni registar lica je važan pre svega iz razloga same edukacije stanovništva i povećanja svesti o nestanku lica", napomenuo je Paunović.

Nedostaje javni registar nestalih

Istakao je da registar nestalih lica treba da bude javan kako bi stanovništvo moglo da se uključi u samu potragu.

"Kada govorimo o potrazi to ne znači da stanovništvo treba aktivno da se uključi u potragu, ali ako prosečan stanovnik dobije informaciju da je neka određena osoba nestala i uključi se u potragu, mnogo je veća verovatnoća da će ta osoba biti pronađena", objasnio je Paunović.

Centar za nestalu zlostavljanu decu je 2017. godine pokrenuo svoj registar nestalih lica.

"To funkcioniše po principu prijave. Registar treba da sadrži osnovne podatke osobe koja je nestala, okolnosti pod kojima je nestala, sliku, jedan kratak opis", rekao je Paunović.

Dodaje i da rade na podeli registara, na onaj za maloletna i onaj za odrasla lica, jer su okolnosti u kojima nestaju različite.

"Trenutno imamo oko 120 osoba, to su osobe koje su godinama u registru. Glavni uslov da bi bili u našem registru, jeste da se nestanak prijavi policiji", ističe Paunović.

Kako kaže najstarija prijava u njihovom sistemu je iz 2016. godine.

"Svako od nas treba da ima svest, oko nas postoje osobe koje neko traži. Ako vidimo osobu koja je dementna, koja vam se možda čini malo čudno, to nije osoba koju treba da izbegavamo, možda treba da joj priđemo, da vidimo o čemu se tu radi", napominje Paunović.

Dementne osobe – česta meta nestanaka

Naveo je da nema organizovanog sistema podrške za lica koja učestalo nestaju, ali ni sistem podrške porodicama nestalih lica.

"Jednostavno ti ljudi ostaju sami. Kada govorimo o licima koja učestalo nestaju, nekako mi se čini da se taj problem zaobilazi i ne radi se previše o tome", rekao je Paunović.

Po iskustvu sa dementnim osobama iz njihovog registra, Paunović kaže, da one najčešće nestaju iz nekih institucija.

"Ta lica nestaju iz gerantoloških centara, iz mentalnih ustanova, bolnica. Često se dešava da samo odšetaju iz tih zgrada i da to niko ne primeti. Meni je nekad čudno da od tolikog broja ljudi to niko ne primeti. Ti ljudi kada izađu odatle nisu sposobni da se brinu o sebi i često budu pronađeni u beživotnom stanju", zaključio je Paunović.

Komentari (0)