Milan Andrijanić od Čikaga napravio prestonicu srpske kulture u dijaspori

Milanovi puleni pokazali su svu raskoš talenta i plodove dugogodišnjeg napornog rada, te preneli na plesni podijum njegovu viziju toga kako bi trebalo da izgleda očuvanje srpskog nacionalnog blaga daleko od otadžbine.

A ples, muzika i pesma fakat i jesu najvrednije stvari koje u imigraciji možemo sačuvati i preneti na sledeću generaciju, na klince i mlade ljude od kojih su mnogi zauvek izgubili sve veze sa Srbijom i Balkanom. Sve sem te jedne. I zato je uloga Milana Andrijanića neprocenjiva, veća i značajnija od fotelje svakoga ambasadora i konzula.

Kao neumorni entuzijasta na čelu dva amaterska kolektiva u dijaspori, Milan svojom energijom deluje na okruženje poput matice oko koje se roje pčele, u ovom slučaju sada već poprilična grupa uglavnom mladih ljudi, koji prate ritam koji on diktira i idu putem kojim on predvodi.

I ne samo da prate ritam, nego su iz godine u godinu sve bolji, što je pokazao i ovogodišnji koncert, na kome smo, kao i uvek do sada, opet gledali i slušali neke nove, a zapravo prastare igre i pesme, koje Andrijanić izvlači iz ko zna kog naftalina i evakuiše iz zaborava.

I kada sam posle koncerta, sa mešavinom čuđenja i divljenja, pitao jednu od doajenki njegovog "Oka” kako to da svaki put imaju novi program i koreografije, odgovor je bio: “Znaš, Milan ne voli da se ponavlja!".

On neprestano stvara, kreira, istražuje…I to radi ne samo kroz folklor već i kao lider (a kad zatreba i glumac) pozorišne trupe, u kojoj je do sada kreirao više pozorišnih predstava, skrenuvši tako s linije manjeg otpora da se publici u dijaspori na repertoaru nude samo srpski klasici, bez autorskih dela.

Poduhvat i misija Milana Andrijanića čine se još većim i teško shvatljivim nekome ko se nije bavio nečim amaterskim u Americi, gde je sve, pa i vreme – novac. A Milan je u takvom svetu uspeo da nađe ljubav. Za ono čime se bavi, za one sa kojima radi, ali i za one kojima sve to servira i prikazuje.

Tako da se osećate privilegovanim gledajući kompleksne i do savršenstva uvežbane koreografije Milanovih plesača. Ili kao što se osećate svaki put kad gledate novu premijeru Srpskog pozorišta Čikago pod njegovom dirigentskom palicom.

Ono što posebno cenim kod Andrijanića jeste ta politička nekorektnost, koja u njegovom slučaju dolazi iz neprskanog patriotizma. Tu volju i hrabrost da se kroz umetnički rad kaže ono o čemu se uglavnom ćuti na mestima na kojima bi trebalo da se govori.

I tako onda budete u prilici da gledate folklorni nastup ili pozorišni komad kao svojevrstan politički stejtment i igrokaz o nama, našim sudbinama, zabludama, usponima i padovima.

Andrijanić se ne libi da usred Amerike, prestonice političke nazovi korektnosti i dušegubke nacija, rizikujući nerazumevanje, pa i osude, kroz čuvanje tradicija preispituje istoriju i politiku.

I to čini ne tako što gura prste u oči drugima, već pred sud istorije stavlja nas same, naše vladare i njihove zulume i zaspanke.

Tako smo, recimo, u nedelju mogli da uživamo u celom setu igara i pesama sa prostora Albanije, Makedonije, Grčke, Bugarske, za čiji zaborav, a kroz umetničku formu folklora, Milan krivi srpske lidere i nas kao njihove podanike, koji smo preko tog zaborava tako olako prešli.

Ima ljudi koje bi pohvala možda i uobrazila, navela da o sebi pomisle svašta, ali Milan Andrijanić nije od tih. On ovaj tekst verovatno neće ni pročitati. Ima pametnija posla.

A nama ostaje samo da mu poželimo da ga zdravlje još dugo služi. Za energiju i entuzijazam ne moramo da brinemo. I jedno veliko hvala za sve što je učinio i čini za nas.

Komentari (0)