Zašto su dronovi postali glavno oružje u ratovima?

Često zasnovane na iskustvima iz druge polovine i sa kraja dvadesetog veka, danas su artiljerijska, mehanizovana i raketna sredstva umnogome prevaziđena.

Kao što se proteklih nekoliko godina pokazalo u praksi, strategija "rovovskih" borbi i širokog fronta je ne samo zastarela, već i neefikasna.

Razlog je jednostavan - nova sredstva, na prvom mestu dronovi, te bespilotne letelice velikog dometa (eng. UAV, Unmanned Aerial Vehicle), kao i sredstva za elektronsko i sajber ratovanje napadima na telekomunikacije i kompjuterske sisteme protivnika pokazala su se efikasnim i sposobnim da za veoma kratko vreme nanesu veliku štetu ili u potpunosti onesposobe ključnu infrastrukturu i linije za snabdevanje protivnika.

Veliki domet dronova

U javnosti se često ne pravi razlika između bespilotnih letelica velikog dometa, zapravo aviona bez pilota, kao što su američki Northrop Grumman RQ-4 Global Hawk, te MQ-4C Triton, izraelski Hermes 900 i IAI Heron, te evropski SIRTAP, sa manjim letelicama za snimanje i izviđanje.

Iako sve one uopšteno spadaju u klasu dronova - letelica kojima se upravlja sa zemlje, njihova namena se drastično razlikuje. Tako su veliki dronovi dizajnirani prvenstveno za operacije gde je izviđanje terena i meta veoma rizično za standardne avione ili helikoptere, te za napade na mete, uglavnom navođenim raketama srednjeg dometa.

Tako RQ-4 Global Hawk ima napredni sintetički radar (SAR, Synthetic Aperture Radar), te EO/IR sistem za infracrveno izviđanje i snimanje noću ili u uslovima smanjene vidljivosti. Ima domet od gotovo 20 hiljada kilometara (u zavisnosti od tipa misije i vremenskih prilika), što u praksi znači da može da deluje i na teritorijama drugih zemalja, bez rizika za pilote, dok na zemlji njime upravlja posada od dva pilota i jednog planera misije.

Cena jednog "Jastreba" se kreće između 60 i 100 miliona dolara, u zavisnosti od konfiguracije i ugrađenih sistema.

Sa druge strane, američki MQ-9 Reaper kojeg proizvodi kompanija General Dynamics namenjen je i izviđanju, i uništavanju meta. Glavno naoružanje su AGM-114 Hellfire projektili i laserski navođene bombe tipa Paveway. Takođe, postoji i verzija ovog drona pod imenom Predator-B, kojeg koriste i američke federalne agencije poput NASA i Domovinske bezbednosti (Homeland Security).

Turski dronovi

Kada je 2022. godine počeo sukob u Ukrajini, gotovo niko u svetu nije čuo za tursku kompaniju Baykar i njen tada novi proizvod, dron koji se može adaptirati za različite misije, a koji je cenom bio daleko povoljniji od "poznatih rođaka" iz SAD i Izraela. Bio je to Bayraktar TB-2, modularni dron srednje veličine i MaLe karakteristika (Medium altitude, Long endurance - srednja visina leta, veliki domet).

Dron TB-2 je kompaniju Baykar za manje od dve godine vinuo u svetski vrh u ovom sektoru, a ona je takođe već predstavila i naslednika - dron Bayraktar TB-3 namenjenog pre svega mornarici, sa poboljšanim elektronskim sistemima i karakteristikama leta.

Treba reći da Baykar ide i mnogo dalje - u finalnoj fazu razvoja je i Kizilelma, avion lovac bez ljudske posade, kojeg mnogi stručnjaci nazivaju i "budućnošću svetske avijacije" i letelicom "6+ generacije".

Uz sve ovo, turski Baykar proizvodi i višenamenski veliki dron Akinci, koji može na terenu da zameni čak nekoliko standardnih aviona lovaca ili bombardera. Letelica ima trostruke nezavisne elektronske sisteme za navigaciju i upravljanje, a u slučaju ometanja sa zemlje i gubitka veze sa pilotima sama se vraća na unapred programiranu sletnu pistu.

Akinci dron može biti naoružan "pametnim" navođenim bombama tipa MAM-L, te navođenim raketama Cirit, Gokdogan i Bozdogan. Sva ova napredna oružja su turske proizvodnje, ali se ovi dronovi relativno lako mogu adaptirati i za naoružanje evropskih ili američkih proizvođača.

Faktor cene

Jedan od ključnih faktora zašto su dronovi sve češći ne samo u armijama širom sveta, već i u oblasti spasavanja na kopnu i moru, nadzora granica i sprečavanju trgovine ljudima, te u akcijama protiv narko kartela je - cena. Ovo se ne odnosi samo na inicijalnu cenu letelice, već i na njeno održavanje, cenu goriva i rezervne delove.

Takođe, njihove posade na zemlji mogu duže vremena da "lete", za razliku od pilota u standardnim avionima i helikopterima. Takođe, mali dronovi kojima se upravlja "iz prvog lica" pomoću specijalnih naočara i kontrolera (FPV, First Person View - pogled iz prvog lica) su toliko mali i brzi, i sa relativno niskom cenom, da se mogu koristiti i tamo gde do sada standardne letelice (pa i veći dronovi) jednostavno nisu mogli - unutar zgrada, ispod zemlje u tunelima, u zonama gde je prisutna radijacija ili hemijsko zagađenje, te u ruševinama ili prirodnim katastrofama. 

Veliki dronovi, poput Bayraktara koštaju između pet i 12 miliona dolara, u zavisnosti od konfiguracije i opreme, ali je to ipak daleko manje od 50 do više od 100 miliona dolara za jedan standardni lovac-bombarder, čije i samo održavanje košta kao jedan novi dron velikog dometa.

Dronovi koji se mogu odštampati

Mnoge verzije ovakvih FPV kao i drugih malih dronova se danas mogu i "odštampati" korišćenjem 3D-štampača za specijalne vrste plastike. Za samo desetak sati može se napraviti ram i kućište drona od kompozitne plastike, te se na njega postaviti elektro-motori, elektronika za kontrolu leta i sistem za bežičnu vezu.

Ove komponente su relativno jeftine (od stotinu do nekoliko stotina dolara), a dostupne su na velikom broju onlajn prodavnica, kako u SAD i Evropi, tako i direktno od samih proizvođača, najčešće iz Kine.

Tako se za nekoliko stotina dolara po letelici mogu serijski proizvoditi dronovi koji imaju i kameru visoke rezolucije koja snima video zapise i fotografije, uz direktnu video vezu sa pilotom na zemlji. Na internetu postoji više od stotinu različitih dizajna ovakvih dronova (u specifičnim STL i OBJ formatima), koji se mogu preuzeti i odštampati na 3D-štampačima.

U Ukrajini ovakvi "uradi sam" dronovi najčešće nose standardne bombe ili granate, te na taj način oni postaju "kamikaze", naoružane letelice za jednokratnu upotrebu, ili - leteće bombe. Neki od njih su i specifično dizajnirani da budu "kinetička oružja", tj. da sudarom u vazduhu obaraju rusko-iranske dronove tipa Shahed.

Jedan od ukrajinskih proizvođača, kompanija Wild Hornets (Stršljeni), je čak uspela i da unapredi dizajn ovakvih 3D dronova za efikasnu serijsku proizvodnju, te da unaprede elektroniku za komunikacije dodavanjem enkriptovanog (šifrovanog) sistema koji koristi GSSN/SATCOM evropsku mrežu satelita Galileo, gde i sam dron i satelit neprestano proveraju sigurnost komunikacija, što ga čini daleko težim za ometanje ili obaranje sa zemlje.

Komentari (0)