Zašto američka vojna industrija zavisi od kineskih minerala

U cilju održavanja globalne vojne dominacije, Pentagon planira hipersonične projektile, borbene dronove i svemirske sisteme. Problem je što gotovo svi ti proizvodi dele zajedničku tačku ranjivosti: zavisnost od kineskih minerala.

Retki zemni elementi, litijum, kobalt, mangan, nikl i grafit su "nevidljivi stubovi" američke moći. Bez njih nema magnetnih legura za radare, nema baterija za dronove i borbena vozila, nema preciznih navigacionih sistema ni optičkih senzora. Upravo zbog toga stručnjaci iz nezavisnih instraživačkih institucija kao što su RAND Corporation i Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) već godinama upozoravaju da bi potencijalni sukob s Kinom mogao imati ne samo vojnu, već i ekonomsku i industrijsku dimenziju, onu u kojoj bi Peking mogao pritisnuti SAD upravo kroz kontrolu nad sirovinama.

Kineski monopol nad kritičnim mineralima

Kina trenutno kontroliše oko 80 procenata globalne prerade retkih zemnih elemenata (REE). To nije samo posledica bogatstva nalazišta, već i dugoročne državne strategije. Još devedesetih, dok su zapadne zemlje zatvarale sopstvene rudnike iz ekoloških razloga, Peking je subvencionisao rudarsku i prerađivačku industriju i kupovao licence širom sveta. Danas kineske kompanije, često s državnim kapitalom, imaju dominantan položaj u rudnicima u Kongu, Indoneziji, Čileu, Boliviji i Zambiji.

Foto: Envato

Upravo ta globalna mreža koncesija omogućila je Kini da ne samo eksploatiše rude, već i da kontroliše ključni segment prerade. Sjedinjene Države imaju određene rezerve retkih zemnih metala, poput onih u planini Mountain Pass u Kaliforniji, ali gotovo sav materijal iz tog rudnika šalje se na preradu u Kinu, jer u SAD ne postoji dovoljan broj postrojenja za rafiniranje. To praktično znači da i kada minerali potiču s američkog tla, njihova finalna vrednost i tehnološka upotreba zavise od kineskih fabrika.

U savremenom vojno-tehnološkom ekosistemu i litijum je postao strateški resurs, identičan nafti u prošlom veku. On pokreće baterije za električna i autonomna vozila, dronove, komunikacione sisteme i laserske oružane platforme. Pentagon već ulaže milijarde dolara u razvoj energetskih sistema koji mogu da funkcionišu bez fosilnih goriva, a litijum je neizostavan deo takve tranzicije.

Problem je u tome što Kina kontroliše više od 60 odsto svetskog kapaciteta prerade litijuma, kao i značajne udele u rudnicima u Južnoj Americi. Čak i kada američke kompanije, poput Albemarle Corporation, izvuku sirovinu iz rudnika u Nevadi ili Australiji, materijal često mora biti poslat u kineske rafinerije radi finalne obrade. Time se stvara paradoks: američka energetska tranzicija i vojna modernizacija u velikoj meri zavise od neprijateljske sile.

Američki pokušaji diverzifikacije

Prema procenama Američkog ministarstva energetike, potražnja za litijumom u vojnom i civilnom sektoru mogla bi da se udesetostruči do 2035. godine. To znači da bi svaki prekid lanca snabdevanja, bilo zbog sankcija, sukoba ili kineskih restrikcija izvoza, imao ozbiljne posledice po američku vojnu sposobnost.

Kina je već demonstrirala spremnost da koristi ovaj instrument. Tokom 2010. privremeno je ograničila izvoz retkih zemnih elemenata Japanu nakon diplomatskog spora oko ostrva Senkaku, pokazujući svetu koliko moćno oružje mogu biti sirovine u modernoj geopolitici. SAD pokušavaju da preokrenu tu zavisnost kroz nekoliko paralelnih strategija. Prva je razvoj domaće eksploatacije i prerade kritičnih minerala. Savezni zakon, Defense Production Act, omogućava Pentagonu da direktno investira u projekte koji smanjuju stratešku ranjivost. Na primer, kompanije MP Materials i Lynas USA dobile su državnu podršku za otvaranje novih postrojenja za preradu retkih zemalja u Teksasu i Kaliforniji.

Drugi pravac jeste "mineralna diplomatija". U okviru inicijative Minerals Security Partnership, SAD sarađuju sa Australijom, Kanadom, Japanom i državama Latinske Amerike na razvoju pouzdanih lanaca snabdevanja. Pored toga, vojni savez "Quad" (takođe poznat i kao "Pacifički NATO"), koji obuhvata SAD, Indiju, Japan i Australiju, ostaje platforma ne samo za vojnu koordinaciju, već i za obezbeđivanje pristupa mineralima izvan kineskog uticaja.

Ipak, ovi napori imaju ograničen domet. Kina je decenijama unapred obezbedila dugoročne ugovore, kredite i infrastrukturne investicije u zemljama bogatim rudama. Mnoge latinoameričke i afričke države ekonomski su povezane s Pekingom, pa pokušaji Vašingtona da "vrati igru" nailaze na kasno, ali skupo i teško ostvarivo polje.

Zelena vojna ekonomija i rizici budućnosti

Američka vojna ekonomija ulazi u fazu u kojoj će zelene tehnologije i odbrambeni kapaciteti postati nerazdvojni. Budući borbeni sistemi biće tiši, energetski efikasniji i teže detektabilni, ali i zavisniji od baterija, superprovodnih magnetnih sistema i specifičnih legura. Sve to zahteva upravo one metale koje kontroliše Kina.

Foto: Envato

Kao što je nafta u dvadesetom veku definisala geopolitiku, tako će litijum, kobalt i REE definisati dvadeset i prvi vek. Mnogi kritičari dosadašnje američke politike smatraju da je Kina svojim blagovremenim ulaganjem u energetsku samoodrživost dobila ovu bitku "bez ispaljenog metka". Zato sve više analitičara govori o resursnom paradoksu američke moći: tehnološka nadmoć SAD počiva na materijalima koje kontroliše njen glavni geopolitički rival. Ukoliko bi Kina odlučila da ograniči izvoz određenih minerala, posledice bi bile dramatične, poput rasta cena, zastoje u proizvodnji, pa čak i privremene paralize delova odbrambenog sektora.

Američka vojna industrija, iako simbol globalne dominacije, ostaje duboko upletena u kineski industrijski ekosistem. Retki zemni elementi, litijum i kobalt danas su ono što su nekada bili čelik i nafta, temelj svake moderne ekonomije i vojne sile. Dok SAD raspolažu moćnim tehnološkim aparatom i ogromnim kapitalom, Kina drži u rukama nešto mnogo jednostavnije, ali jednako presudno: sirovine iz kojih se sve to pravi.

Litijum, nazivan i "belo zlato tranzicije", postao je simbol te nove zavisnosti. U njemu se ogleda budućnost američke moći, ali i njena slabost. Sve dok rafinerije i rudnici ostaju pod kineskim uticajem, svaka američka bomba, baterija ili satelit u sebi nose i deo kineske geopolitičke senke. U svetu gde se moć više ne meri samo nuklearnim glavama i flotama nosača aviona, već i kontrolom nad retkim elementima u zemlji, pitanje ko poseduje minerale postaje pitanje ko će kontrolisati budućnost.

Kako SAD može da preokrene igru?

Amerika, međutim, još uvek ima ozbiljne šanse da preokrene ovu zavisnost u stratešku prednost. Ključ nije samo u inovacijama, već u ponovnom uspostavljanju sopstvenog industrijskog temelja i stvaranju široke međunarodne mreže partnera. Vašington već ulaže u rudarske projekte u Nevadi, Arizoni i Severnoj Karolini, dok istovremeno jača saradnju sa saveznicima poput Kanade, Australije i Čilea, kako bi obezbedio stabilan pristup litijumu i retkim zemnim elementima.

Foto: Envato

Međutim ukoliko bi se saradnja sa evropskim partnerima produbila, uz zajedničke investicije u rudarske projekte unutar EU, SAD bi stvorile transatlantski lanac snabdevanja koji bi mogao da parira kineskom i bude u potpunosit nezavistan od njega. Uz to, ulaganja u reciklažu i nove tehnologije prerade metala mogli bi da smanje zavisnost od uvoza i obezbede zatvoren ciklus snabdevanja unutar zapadnog bloka.

Ako je Kina "dobila prvu rundu" u globalnoj trci za resursima, to ne znači da je "rat izgubljen". Zapad sada ima priliku da izgradi novi model, u kojem se resursna sigurnost temelji na zajedničkoj industrijskoj politici, inovacijama i saradnji, a ne na zavisnosti. Amerika i Evropa, delujući kao jedinstven ekonomski prostor, mogle bi ne samo da smanje kineski uticaj, već i da postave pravila koja će oblikovati industrijsku i energetsku arhitekturu 21. veka.

Komentari (0)