Kako funkcioniše Putinovo najmoćnije oružje

Ovome su u značajnoj meri doprinosile i izjave brojnih ruskih, doduše nižih zvaničnika, o tome 'da Rusija može da pogodi Brisel ili London'. Najčešće je ovakve izjave davao nekadašnji premijer i predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev, a njih su često citirali i drugo ruski političari bliski Kremlju.

Da Rusija može da 'pogodi Brisel ili London' niko nikada nije ni dovodio u pitanje - to je mogao i nekadašnji SSSR, i to u mnogo većem obimu, budući da je to bilo vreme Hladnog rata i Varšavskog pakta, a tadašnja Moskva je mogla ovakva oružanu da dopremi čak i u region Baltika.

Ipak, 35 godina nakon pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, 'nuklearna pretnja' je, zapravo, glavna 'politička karta' na koju zvanična Moskva igra decenijama, a to je nesumnjivo i jedan od njenih glavnih aduta na svetskoj političkoj sceni. Sam Putin je, pak, više puta prethodnih godina izjavljivao da Rusija ne teži, niti želi da upotrebi svoje nuklearno oružje. 'Nadam se da to nikada neće biti potrebno, imamo dovoljno konvencionalnih sredstava' izjavio je u maju ove godine.

Strateško naoružanje za stratešku politiku 

Veliki broj i evropskih i svetskih medija je takođe proteklih godina više puta prenosio netačne tvrdnje i informacije koje sežu sa polovine devedesetih godina prošlog veka o tome da je 'Ukrajina imala veliku količinu nuklearnog oružja, kojeg nije morala da vrati Rusiji, ali je to ipak učinila'. Činjenice i informacije iz međunarodnih organizacija, poput IAEA i Ujedinjenih nacija, govore da je nakon definitivnog raspada SSSR-a početkom devedesetih u Ukrajini ostalo između 1900 i 2650 'nuklearnih naprava i sistema'. Iako se i danas ne zna tačan broj, najveći deo ovih sistema su bile nuklearne bojeve glave u raznim fazama proizvodnje, a tek mali deo njih je bio i potpuno kompletan, budući da su se mnoge komponente za ovakve sisteme sedamdesetih i osamdesetih proizvodile upravo u ukrajinskim fabrikama.

Foto: Tanjug/AP/RIA Novosti/Alexey Maishev

Ostatak 'nuklearnih naprava' nisu zapravo ni bila oružja, već tzv. 'nuklearne baterije' (Radio-izotopski termoelektrični generator, RTG), uglavnom tipa 'Beta-M'. Ovakve 'RTG' baterije su bile veoma česte širom nekadašnjeg SSSR-a, a uglavnom su služile za neprekidno napajanje radio sistema i sličnih instalacija. Ukrajina je najveći deo ovih sistema vratila Rusiji, a jedan manji deo je uništen. Ono u čemu se slaže većina međunarodnih stručnjaka je da Ukrajina ni u jednom trenutku nije imala način da ovakve nuklearne bojeve glave potencijalno i upotrebi, jer nije imala ostatak elektronskih sistema koji su ostali na teritoriji Rusije, iako su potencijalno ipak mogli da naprave tzv. 'prljave bombe', gde ne dolazi do fisione detonacije i nuklearne eksplozije, ali cilj biva dugotrajno zagađen nuklearnim materijalom i radijacijom.

Do sredine devedesetih, Ukrajina je takođe stavila van upotrebe i nekadašnje sovjetske sisteme za lansiranje strateških balističkih raketa, a ceo projekat je bio međunarodno finansiran, na prvom mesto od strane SAD kroz 'CTRP' program. U decembru 1994. godine je takođe potpisan i 'Memorandum iz Budimpešte' (https://www.brookings.edu/articles/the-trilateral-process-the-united-states-ukraine-russia-and-nuclear-weapons/) koji je precizirao detalje o tome da Ukrajina više nije nuklearna sila, te garancije tadašnjeg Kremlja o nezavisnosti Ukrajine, a potpisali su ga u to vreme predsednik SAD Bil Klintom, predsednik Rusije Boris Jeljcin i Ukrajine Leonid Kravčuk, uz garancije Velike Britanije, Kazahstana i Belorusije.

Trideset godina kasnije, Rusija je i dalje vodeća nuklearna sila u svetu, barem po broju samih nuklearnih bojevih glava, koji se kreće između 5430 i 5550, iako Kremlj nikada nije zvanično potvrdio ili demantovao ove brojke. Druge su SAD, sa oko 5000 do 5200 bojevih glava, Kina sa oko 600, Francuska sa nešto manje od 300, te Velika Britanija sa oko 230, dok Indija ima oko 180. Imajući u vidu osetljivost ovog pitanja ne samo za pojedinačne sile, već i za globalni mir i poredak, gotovo svi detalji o tačnom broju, vrstama, rasporedu i uopšte aktivnosti  ovakvih sistema su po pravilu najstrožije čuvane državne tajne, kojima pristup ima veoma mali broj visoko rangiranih zvaničnika.

PROČITAJTE JOŠ

Hronika

Žena izbodena u Obrenovcu, priveden nevenčani suprug: Sumnja se da joj je i ranije pretio

U Urgentni centar oko 6.30 sati primljena je 29-godišnja devojka sa povredama, koje joj je naneo nevenčani suprug. Pripadnici MUP nakon nekoliko sati uhapsili su osumnjičenog V. M. (39).

15:04Pre 40 d21.10.2025.

Autor

fudbal

Nastavlja se Liga šampiona: U trećem kolu PSŽ gostuje Bajeru u Leverkuzenu, Real dočekuje Juventus

Utorak i sreda su dani za mečeve trećeg kola fudbalske Lige šampiona, a branilac titule, ekipa Pari Sen Žermena igra (21 čas) u Leverkuzenu protiv ekipe Bajera.

08:35Pre 40 d21.10.2025.

Autor

Rusija ima barem deset različitih vrsta nuklearnih balističkih sistema ali se u svetskoj javnosti najčešće pominje 'RS-28 Sarmat' (NATO naziv: SS-X-29 i SS-X-30, https://www.chathamhouse.org/2021/09/advanced-military-technology-russia/04-russian-space-systems-and-risk-weaponizing-space). Rad na ovom sistemu je počeo ranih dvehiljaditih godina, sa ciljem da se zamene već stare balističke rakete iz vremena SSSR-a, kao i da se stvori nova platforma za ruska strateška nuklearna oružja. Prvi potpuni prototipovi su testirani 2017, a 2023 je saopšteno da je sistem spreman za serijsku proizvodnju. Prvi test same rakete bez bojeve glave je bio u decembru 2017, sa kosmodroma 'Plesetsk' u Arhangelskoj Oblasti.

Sama raketa ima tri dela, sa dometom od oko 15 do 18 hiljada kilometara, što znači da su joj teorijski u dometu veći deo kontinentalne SAD, te praktično svi potencijalni ciljevi u Evropi, kao i u Aziji. Raketa sa bojevom glavom ima težinu od 204 tone, dugačka je 35.3 metara i široka 3 metra. Dizajn rakete je modularan, i može da nosi jednu nuklearnu bojevu glavu snage do 750  do kilotona, ili do 15 'MIRV' sistema. Same 'MIRV' bojeve glave predstavljaju budućnost nuklearnih sistema ovog tipa, a takođe ih razvijaju i SAD (Trident II UGM-133A). 'MIRV' je NATO skraćenica za 'Višestruke nezavisne nuklearne bojeve glave' (Multiple independently targetable reentry vehicle).

U teoriji, jedan 'RS-28 Sarmat' nakon lansiranja  leti do ivice svemira, kada se aktivira druga faza navođenja u orbiti. Nakon dolaska do krajnje tačke u orbiti, aktivira se treća faza, nakon čega svaka od petnaest 'MIRV' bojevih glava (https://www.warren.af.mil/About-Us/Fact-Sheets/Display/Article/2869097/peacekeeper-re-entry-vehicles-deployment-bus/) nezavisno traži cilj nad određenim područjem. Na ovaj način samo jedan 'RS-28 Sarmat' može zadati značajan istovremeni udarac na više strateških meta, ili pak pogoditi jednu metu više puta. Više detalja o 'Sarmat' sistemu ne postoji u javnosti, a sam način lansiranja, kao i tip pogonskog motora i goriva je nepoznat, iako stručnjaci u NATO u Briselu smatraju da je u pitanju motor na tečna goriva, sličan po dizajnu 'RD-107/108' i 'RD-0110' motorima, koji su se tokom godina pokazali kao izuzetno pouzdani na 'Soyuz' raketama.

Početkom 2023. godine Putin je saopštio da je počelo raspoređivanje prvih potpunih i aktivnih 'RS-28' sistema, te da Ruska Federacija napušta dotadašnji format 'START' međunarodnog sporazuma (https://2009-2017.state.gov/documents/organization/140035.pdf) o smanjenju razvoja nuklearnog naoružanja, na prvom mestu između SAD i Rusije. Prvi ovakav 'START' sporazum je potpisan 1991, a počeo je da važi 1994 sa rokom od petnaest godina. Druga faza, nazvana 'New START', potpisana je u aprilu 2010 u Pragu, i počela je da važi 2011 sve do ruskog napuštanja sporazuma.

Preuzmite Newsmax Balkans aplikaciju:

Pratite nas na društvenim mrežama:

Komentari (0)