Posredni rat Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata u Sudanu

Danas je Sudan epicentar jednog od najopasnijih proksi sukoba na afričkom kontinentu: neformalnog, brutalnog nadmetanja između Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE).

Ove sile već čitavu deceniju vode tihi rat za kontrolu nad Crvenim morem, Rogom Afrike i trgovinskim koridorima koji spajaju Mediteran, Indijski okean i podsaharski region.

Ovaj geopolitički sudar odigrava se kroz pružanje podrške suprotnim stranama u sudanskom ratu. Emirati podržavaju pobunjenički RSF, koji je nastao iz milicije Džandžavid, ozloglašene zbog optužbi za učešće u genocidu u Darfuru tokom vlasti bivšeg režima.

Turska, sa druge strane, pomaže SAF-u, formalnoj nacionalnoj vojsci Sudana, mada postoje indicije da Ankara u određenoj meri komunicira i s RSF-om kako bi zadržala fleksibilnost. Dve regionalne sile koriste sudanski haos kako bi mapirale nove zone uticaja, obezbedile kontrolu nad lukama, rudnicima i strateškim savezništvima.

Odbijanje najnovijeg mirovnog predloga od strane šefa SAF-a, još jednom je potvrdilo da sudanski građanski rat više nije samo unutrašnji sukob. Burhan je plan, koji je prezentovan od strane "Kvarta" (SAD, UAE, Saudijske Arabije i Egipta), nazvao "najgorim do sada", optuživši Emirate da svojim učešćem kompromituju kredibilitet posredovanja.

Njegova izjava da čitav svet vidi ulogu UAE u podršci pobunjenicima protiv sudanske države“ jasno pokazuje koliko se rat pretvorio u otvorenu arenu regionalnog nadmetanja.

On tvrdi da predlog praktično ukida oružane snage i bezbednosne institucije, dok ostavlja RSF-u (koji je, prema njemu, odgovoran za masakre, silovanja i etničko nasilje) kontrolu nad područjima koja trenutno drži. U istom vreme paramilitarne snage nastavljaju brutalnu kampanju u Darfuru, osvajaju Kordofan i pripremaju ofanzive na strategijski važne gradove.

Satelitski snimci pokazuju masovna tela zakopana ili spaljena kako bi se prikrili tragovi ratnih zločina. Humanitarna katastrofa preti da postane najveća kriza na planeti trenutno. I dok se Sudan raspada, postaje očigledno da njegovi gradovi, reke i pustinje više nisu polja borbe samo između Burhana i Hemedija. Oni su samo prelazne tačke u mnogo većem geopolitičkom nadmetanju.

Geopolitička pozicija Sudana

Sudan je, pre svega, tačka strateškog preseka na kojoj se ukrštaju Bliski istok, Istočna Afrika i Sahel. Njegova obala na Crvenom moru, direktno povezana sa Sueckim kanalom, predstavlja jednu od najvažnijih arterija svetske trgovine.

Dok se globalni tokovi robe, energenata i strateških sirovina ubrzavaju, Sudan postaje "kapija Afrike" prema Indijskom okeanu i Evropi. Upravo ovakva geopolitička pozicija čini Sudan podložnim za projekciju stranog uticaja na svojoj teritoriji.

Uloga Emirata u ovom sukobu duboko je ukorenjena u njihovoj ambiciji da postanu ključna pomorska sila Crvenog mora. Abu Dabi poslednjih deset godina agresivno kupuje, kontroliše i obnavlja luke širom regiona: u Eritreji, Etiopiji, Somaliji i Džibutiju. Njihova strateška vizija zasniva se na preuzimanju kontrole nad trgovačkim lancima koji povezuju Afriku i Bliski istok.

Foto: AP

Sudan je za njih velika nagrada: pristup Port Sudanu i uticaj nad unutrašnjim logističkim putevima otvara vrata potpunoj pomorskoj dominaciji u južnom prilazu Sueckom kanalu.

Emirati svoju ambiciju sprovode kroz podršku RSF-u, čija kontrola nad sudanskim rudnicima zlata omogućuje direktan pristup jednom od najvrednijih resursa u afričkoj ekonomiji. Zlato iz Darfura i Kordofana se izvozi kroz mreže krijumčarenja do Dubaija, dok u isto vreme puni "kasu" RSF i omogućava njegovu dugotrajnu ratnu ekonomiju.

Pored zlata, UAE dobija i uticaj nad logističkim rutama koje vode kroz Čad, Libiju i Centralnu Afriku, što dodatno pojačava geopolitički značaj ove saradnje.

Turska ima potpuno drugačiju viziju Sudana i Crvenog mora. Za Ankaru, Sudan je povratna karta u istorijski prostor na kojem je Osmansko carstvo vekovima imalo svoj južni strateški oslonac.

Foto: Planet Labs PBC via AP

Projekat obnove stare osmanske luke Suakin južno od Port Sudana, iako trenutno blokiran, i dalje je jasan signal turskih ambicija. Ankara želi dugoročno vojno-logističko uporište na Crvenom moru, koje bi komplementiralo njenim već snažnim pozicijama u Somaliji i rastućem uticaju u Etiopiji. U isto vreme, Turska, koja već godinama vodi posredni rat sa UAE na mnogim frontovima (Libija, Sirija, Jemen) vidi Sudan kao još jedno mesto gde može da se suprotstavi širenju uticaja Emirata.

Pored toga, Ankara koristi svaki sukob u regionu, od Libije do Nagorno-Karabaha, da dokaže sposobnost svoje vojne industrije, a Sudan je postao još jedan testni poligon za Bajraktar sisteme bespilotnih letelica. SAF, koji se oslanja na tursku opremu i obuku, predstavlja partnera kroz kojeg Ankara može da proširi svoje odbrambene ugovore, ali i da poveća politički uticaj.

Međutim, i Erdogan je svestan da je sudanska vlada znatno oslabila i ne želi da igra na samo jednu kartu. Postoje izveštaji o kontaktima između turskih firmi i RSF-ovih nabavljača oružja, čime Ankara ostavlja otvorena vrata i drugoj strani, pre svega kako bi imala manevarski prostor u slučaju iznenadnog preokreta na terenu.

Uprkos tome, Turska zvanično i dalje podržava legitimnu vladu u Sudanu, iako bi zarad ostvarenja svojih interesa verovatno sklopila dogovor i sa Hemedijem ukoliko bi on Turskoj garantovao ostvarenje ključnih strateških ciljeva: pristup lukama na Crvenom moru, zaštitu turskih ekonomskih investicija i dugoročno prisustvo turske odbrambene industrije.

Ideološka dimenzija sukoba

Ideološka dimenzija sukoba između Turske i UAE predstavlja možda najdublji sloj njihovog regionalnog rivaliteta, a Sudan je postao mesto gde se ovaj raskol najjasnije vidi na terenu. Ankara se poslednju deceniju pozicionira kao zaštitnik pokreta i političkih struktura koje vuku inspiraciju iz Muslimanskog bratstva, ili koje makar prihvataju širu panislamsku viziju u kojoj Turska ima ulogu simboličkog i političkog centra. Iako Sudan nije klasičan bastion islamista, istorijska povezanost pojedinih frakcija unutar SAF-a sa islamističkim krugovima iz vremena Omara al-Bašira čini ih, u očima Ankare, prirodnijim partnerom od jedne brutalne, ali ideološki prazne paravojske poput RSF-a.

UAE, naprotiv, vodi otvorenu regionalnu kontrarevoluciju protiv političkog islamizma još od Arapskog proleća. Za Abu Dabi, Muslimansko bratstvo nije samo ideološka pretnja, već i egzistencijalni izazov po model vladavine koji Emirati štite: autoritarni, modernizatorski, ekonomski hiper-liberalni sistem koji insistira na stabilnosti i političkoj pasivnosti društva. Zbog toga u Ankari vide glavnog promotera regionalne nestabilnosti.

Foto: Tanjug/AP/Marwan Ali

U takvoj ideološkoj slici, RSF je za UAE savršen partner, jer je lišen islamističkog identiteta, funkcioniše kao instrument sile bez političkog programa i može se uklopiti u širi projekat borbe protiv islamističkih pokreta. Tako Sudan postaje poprište šireg civilizacijskog spora između dve vizije Bliskog istoka: turskog neo-osmanizma i arapskog modernizujućeg autoritarizma.

Sudan, u takvom rasporedu, sve manje ima manevarski prostor da sam odlučuje o svojoj budućnosti. Njegova teritorija je razdeljena između interesa sila koje ga posmatraju kao geopolitički resurs, a ne kao državu sa vlastitom političkom voljom. Na kraju, sudbina Sudana postaje metafora za novonastalu realnost globalne geopolitike: gde god država oslabi, nastaju pukotine kroz koje ulaze interesi većih sila. U tom smislu, Sudan je samo deo slagalice mnogo šireg procesa, ali je istovremeno njegova najkrvavija i najopasnija manifestacija jer je na toj teritoriji sukob između Turske i Emirata postao toliko direktan i dubok, da je zemlja postala ključna tačka njihovog nadmetanja. Dok se frontovi pomeraju, a mirovni predlozi propadaju, sve je jasnije da je Sudan postao najkrvavije bojište za kontrolu Crvenog mora i afričkih resursa.

Komentari (0)