(FOTO/VIDEO) "To su oni što pucaju za Božić" - prvi i najstariji Srbi u Americi

Scenografija je već postavljena i svi samo na Vas čekaju... Jednospratne kućice pastelnih boja se ređaju se u nizu, sa zvučnika lokalnog radija odzvanja neka melanholična muzika, a kitnjasti kaubojski fontovi krase radnjice u glavnoj ulici.

Svaka druga nudi zlato - glavni lokalni proizvod još od polovine 19. veka, kada su grad osnovali kopači sjajne rude koji su se ovde sjatili iz celog sveta. 

A na svakoj trećoj okačena visi - srpska zastava! 

U Džeksonu žive prvi i najstariji američki Srbi, oni sa dna kace, zapravo njihovi potomci, koji broje unazad već petu, šestu generaciju lokalaca čija prezimena završavaju na "ić", zapravo na "ich", po američki.

Foto: Antonije KovačevićBo Gilman

Njihove askurđele i čukundedove je vest o američkoj Zlatnoj groznici zatekla po vrletima Crne Gore i Hercegovine, odakle su u platnene zavežljaje skupili ono malo jada što su imali u trošnim kamenim kućama i krenuli na dalek put koji se činio kao da je bez kraja.

Mnogi ga nisu preživeli, skapali su na brodovima od skorbuta i groznice. One koji su se dokopali severa Kalifornije dočekao je mučan i težak život.

Stradali su prvo pod otvorenim nebom, od bandi pljačkaša koje su im otimale blistave kamenčiće koje su uspevali da skupe po obližnjim brdima i potocima. Zlata je bilo mnogo, pa su mu lihvari/nakupci stalno obarali cenu. Kad bi razmenili svoju muku za dolare, nije ostajalo za Bog-zna kakav život. Više ubogo preživljavanje…

Foto: Antonije KovačevićNemanja Živanović

A onda je zlato od avanture preraslo u biznis, pojavile su se kompanije, otvoreni su rudnici, bolje reći paklene jame, u kojima su svoje kosti često ostavljali i naši zemljaci. Ko bi preživeo jame, umirao bi na površini, od trovanja prašinom i isparenjima. Prosečan životni vek je bio jedva nešto više od 20 godina.

Na surov način su shvatili suštinu one izreke koja im je ostala u ušima još iz starog kraja... Nije zlato sve što sja!

Foto: Antonije KovačevićOtac Marko Bojović

U jednom trenutku postali su svesni da ih je jurnjava za zlatom i dolarima obezljudila, da su postali lutajuće duše bez korena i smisla, pa su mladom svešteniku koji je došao iz San Francuska da krsti dete jednome od njih predložili da naprave crkvu.

Baš na brdu koje je gledalo na dva rudnika u kome su te duše gubili.

Foto: Antonije KovačevićSećanje na stradale rudare

Sveštenik je prihvatio predlog, preselio se u Džekson i sa njima zajedno sagradio crkvu na brdu. Posvetio je Svetom Savi Nemanjićkom. I ostao da u njoj služi, da sa njima deli dobro i zlo.

Godina je bila 1893, a sveštenik se zvao Sevastijan Dabović, koga danas slavimo i spominjemo kao Svetog Sevastijana, prvog srpskog sveca koji je rođen daleko od rodne grude, van granica Srbije i bivše Jugoslavije (kanonizovan 2007. godine).

Sevastijan je nastavio da bodri i blagosilja svoje parohijane sve do pred samu smrt (upokojio se 1940. u manastiru Žiča). Bio je tu i kada je 1922. godine 11 srpskih rudara ostalo živo zakopano u  u najvećoj rudarskoj nesreći u Americi do tog doba (47 poginulih), u rudniku Argonaut, čije okno gleda na crkvenu portu.

Foto: Antonije KovačevićOtac Marko Bojović pokazuje ikonu Svetog Sevastijana

I nije dozvolio da tela rudara zauvek ostanu pod zemljom, što se često dešavalo u to doba, jer kompanije nisu želele da gube vreme i troše novac na iskopavanje, nego je zahtevao od rudnika da se tela nesrećnika izvuku i dostojno sahrane.

Rudnici su odavno zatvoreni, ali su u Džeksonu ostali da žive ponosni naslednici tih nekadašnjih Srba rudara, koji možda ne govore najbolje srpski, ali odlično pamte ko su i odakle su ovde došli njihovi preci.

Foto: Antonije KovačevićBo Gilman sa šljivovicom

A svakog 7. januara, na pravoslavni Božić, potrude se da za njih i njihovo poreklo čuje cela Amerika i još pola sveta.

Tada izađu u centar Džeksona i pripucaju iz svog lakog naružanja koje im se zatekne u kući. Da se zna kad Srbi slave!

Foto: Antonije KovačevićNemanja Živanović kraj fotografije jedne od Božićnih proslava u Džeksonu

I to, za divno čudo, nikome u ovom gradu ne smeta. Jer svi vole Srbe, i jedva čekaju da posle rafala počne njihovo slavlje, po rečima sugrađana najveće i najbolje koje postoji u Džeksonu.

Što je najbolje objasnio jedan čikica sa kaubojskim šeširom koga smo sreli ispred pekare Srbina Nemanje Živanovića, rečima: "Kad Srbi slave, svi su dobrodošli. Malo zapušiš uši dok ne prođe, a posle svi idemo da pijemo rakiju!"

E, baš o tim Srbima iz Džeksona govori ova reportaža.

Komentari (0)