Mijat Kostić: Koja je buduća Trampova politika prema Iranu?

Tokom svog prethodnog mandata, Donald Tramp je radikalno preoblikovao američki pristup Iranu, postavljajući osnove za ono što je kasnije postalo poznato kao politika maksimalnog pritiska. Ovaj pristup, vođen sloganom "America First", podrazumevao je kombinaciju oštrih ekonomskih sankcija, vojnih mera i diplomatske izolacije, s ciljem smanjenja iranskog uticaja na Bliskom istoku.

Jedan od najznačajnijih poteza Trampove administracije bio je povlačenje iz iranskog nuklearnog sporazuma iz 2015. godine. Tramp je sporazum, koji je potpisalo sedam aktera – Iran, Sjedinjene Američke Države, Kina, Rusija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Evropsku uniju – nazvao "najgorim sporazumom u istoriji".

Cilj sporazuma bio je ograničavanje iranskog nuklearnog programa i smanjenje kapaciteta obogaćenog uranijuma u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija. To je uključivalo i smanjenje broja centrifuga ali i omogućavanje međunarodnih inspekcija nuklearnih objekata, čime bi se sprečilo razvijanje nuklearnog oružja. Dok je predsednik Obama ovaj sporazum predstavljao kao ključni diplomatski uspeh i temelj za smanjenje tenzija na Bliskom istoku, Trampova odluka o povlačenju bila je uvod u uspostavljane nove spoljnopolitičke doktrine SAD-a: da ne prihvata kompromise sa izazivačima i državama koje smatra pretnjom za nacionalnu bezbednost.

Glavne karakteristike Trampovog pritiska

Trampova administracija se oslanjala na nekoliko osnovnih instrumenata u sprovođenju svoje politike prema Iranu. Nakon povlačenja iz nuklearnog sporazuma, SAD su ponovo uspostavile i dodatno pooštrile sankcije usmerene na iranski naftni sektor i finansijske tokove, s ciljem da se Teheranu onemogući finansiranje regionalnih aktivnosti i paravojnih operacija.

Što se tiče diplomatskog delovanja, Trampova retorika i spoljnopolitičke odluke konstantno su usmerene ka stvaranju međunarodnih koalicija protiv režima u Teheranu. U cilju toga, Tramp je uspeo da približi interese Izraela sa interesima arapskih zemalja kao što su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar i diplomatski izdejstvuje normalizaciju odnosa između ovih zemalja. Pojačana saradnja ovih država sa Amerikom dodatno je otežala poziciju Teherana i umanjila projektovanu moć Irana u regionu.

Pored toga, produžena američka vojna angažovanost u regionu korišćena je kao dodatno sredstvo da se suzbije širenje iranskog uticaja. Podrška pobunjenicima u Siriji i pomoć Izraelu u borbi protiv iranskih proksija kao što su Hamas i Hezbolah imali su za cilj i da unište sve orgaanizovane militantne grupe koje su produžena ruka režima u Teheranu. Ubistvo generala Sulejmanija je bio vrhunac Trampove agresivne politike prema Iranu i nedvosmisleno je signaliziralo da je SAD spremna i na eskalaciju sukoba.

Oslabljena pozicija Irana nakon pada Asada

Pad dugogodišnjeg sirijskog lidera Bašara al-Asada predstavljao je značajan preokret u regionalnoj dinamici. Sirija je bila ključni partner u iranskoj vojno-političkoj mreži koja se bori protiv Izraela i američkog uticaja u regionu, zajedno sa šiitskim grupacijama u Libanu, Iraku i Jemenu.

Nakon pada Asadove vlade, Iran gubi ključnog saveznika ali i koridor za širenje svog političkog i vojnog uticaja. Naime, Sirija je bila centralni logistički centar za transport oružja Hamasu i Hezbolahu, ali i idealna pozicija za direktno vojno delovanje protiv Izraela. Gubitak teritorijalne povezanosti sa ostacima svojih proksi organizacija, kao i geografska odsečenost od Izraela predstavljaju veliki strateški poraz za Teheran.

U novonastalim okolnostima, oslabljena regionalna pozicija Irana će dodatno ohrabriti Trampa da pojača pritiske. Ekonomske sankcije, koje su značajno oslabile iransku ekonomiju, verovatno će ostati osnovni alat u budućim strategijama. Ovaj pritisak će se, najverovatnije, nastaviti ili čak pooštriti, naročito ukoliko se otkriju novi pokušaji Irana da proširi svoj uticaj ili razvije nuklearni program. Iako je odbacio nuklearni sporazum iz 2015., postoji mogućnost da Tramp pokrene pregovore o novom sporazumu ali pod uslovima koje bi diktirala Amerika. Ovakva strategija imala bi za cilj da dodatno ograniči iranske nuklearne kapacitete i bila bi u skladu sa Trampovom izjavom da Iran neće imati nuklearno oružje dok god je on predsednik. Pored toga, prisutnost američkih snaga u Sriiji i Iraku, može biti dodatno sredstvo za sprečavanje konsolidacije iranskog uticaja u regionu i uspostavljanje novih proksi grupa. Takođe jačanje anti-šiitskih snaga u regionu, u saradnji sa Saudijskom Arabijom, Turskom i drugim arapskim državama će dodatno sprečiti širenje militantnih organizacija finansiranih od strane Irana. Ukoliko se spoljna politika nove sirijske vlade bude uskladila sa interesima ostatka sunitskog sveta, Iran bi tada bio okružen političkim protivnicima, a to bi Trampa ohrabrilo za pojačanje pritiska.

Uz sve to, dugoročni ekonomski pritisak i međunarodna izolacija mogli bi uticati na unutrašnju politiku Irana. U slučaju socijalnih nemira ili političkih nesuglasica unutar samog Irana, režim u Teheranu može dodatno biti oslabljen i u nezavidnoj pregovaračkoj poziciji.

Dalji razvoj američko-iranskih odnosa zavisiće od brojnih faktora, poput unutrašnje političke situacije u obe zemlje, međunarodnih odnosa i promena u regionalnoj geopolitičkoj ravnoteži. Ako Trampova administracija nastavi strategiju maksimalnog pritiska, Iran bi mogao postati još nestabilniji, ali bi i rizik od sukoba na Bliskom istoku porastao. Istovremeno, Teheran će pokušavati da održi svoje strateške pozicije i regionalni uticaj, ali će ekonomske poteškoće i politički pritisci značajno ograničiti njegov manevarski prostor. Ključno pitanje ostaje da li će se pronaći diplomatsko rešenje koje bi omogućilo smanjenje tenzija i stabilniji odnos ili će neprijateljstvo između dve strane i dalje dominirati.

Komentari (0)