"Niko nas ne vidi": Život u invalidskim kolicima između rampe i ravnodušnosti društva

Prema njegovim rečima, osobe sa invaliditetom, kojih u Srbiji ima oko 15.000, nailaze na mnoge arhitektonske barijere, nemaju prevoz, na svakom koraku nailaze na nehumane ljude, a zdravi ljudi ih najčešće i ne primećuju.

Pre 15 godina, sa prijateljima osnovao je Udruženje "Feniks".

"Naš rad ima direktan i merljiv uticaj na svakodnevicu stotina pojedinaca, omogućavajući im veću samostalnost i dostojanstvo. Udruženje 'Feniks' čine ljudi koji se suočavaju sa mišićnom distrofijom i drugim oblicima invaliditeta. Pokušavamo zajedno da prevaziđemo probleme - od odlaska kod lekara, koji zavisi od toga da li će prevoz uopšte stići, do kupovine osnovnih higijenskih potrepština, koja zavisi od tuđe dobre volje. Ne samo naše udruženje, nego većina udruženja osoba s invaliditetom u Srbiji ima ogroman problem sa prevozom", govori Jokić.

Sagovornik Newsmax Balkansa dodaje da Grad Beograd ima kombi prevoz pri Gradskom saobraćajnom preduzeću, ali reč je o veoma malom broju vozila, nedovoljnih za potrebe svih nepokretnih osoba.

"Ako želite vožnju u subotu, morate da je zakažete već u sredu. U ostalim danima - dan ranije. Tek do 14 časova dobijete odgovor da li imate prevoz ili ga nemate", objašnjava Jokić.

Taj telefonski poziv, kaže on, često odlučuje da li će neko moći na terapiju, u državnu ustanovu, na posao ili će još jedan dan provesti zatvoren u četiri zida. Zato "Feniks" godinama apeluje na donatore da pomognu nabavku specijalizovanog kombija ili "van" automobila kojim bi osobe s invaliditetom mogle samostalno da upravljaju i prevoze jedni druge.

"Ta vozila moraju da imaju ekološki pogon, ručne komande, automatski menjač i platformu preko koje ljudi u kolicima mogu da uđu. Postoje modeli u koje se ulazi bez prepreka: sedište vozača se zarotira, iz kolica se prelazi na njega, isto i za suvozača, a u vozilu mogu da budu još dve osobe u kolicima i tri pokretne", objašnjava Jokić.

Takva vozila, međutim, ne proizvode se kod nas, naručuju se iz inostranstva i spadaju u "specijalizovana" - reč koja u realnosti znači: skupa.

"Cena je oko 100.000 evra za novo, a polovno, prilagođeno kombi vozilo, ovde košta oko 50.000 evra", dodaje naš sagovornik.

Koliko košta život sa invaliditetom

Prema Jokićevim rečima, njegovo i druga udruženja suočavaju se sa nestašicom novca, a problem je i Zakon o finansiranju udruženja.

"Ako ste član nekog saveza, sredstva se izdvajaju iz budžeta - ali se onda taj novac centralno deli i niko zapravo ne dobije dovoljno. 'Feniks' postoji petnaest godina i nismo želeli da ulazimo u te saveze. Za to vreme uspeli smo da postanemo članovi Svetske unije osoba s mobilitetom, sa sedištem u Istanbulu. Poražavajuće je da nas tim povodom niko iz državnih organa nije kontaktirao, da makar razume značaj da jedno udruženje iz Srbije učestvuje u toj organizaciji", dodaje Jokić, naglašavajući da "Feniks" ima oko sto članova.

Na pitanje koliko zapravo košta život sa invaliditetom, sagovornik našeg portala kaže:

"Ako želite ozbiljniji oporavak u banji koja ima toalet i lift za osobe sa invaliditetom, dnevni boravak košta između 50 i 60 hiljada dinara. Ja sam profesor književnosti na invalidskoj penziji - sa tuđom negom primam oko 50 hiljada mesečno. Među članovima su ljudi koji preživljavaju sa 20.000 dinara mesečno", kaže Jokić.

Foto: Newsmax Balkans/Milenko Kovačević

Sistem procenata invalidnosti dodatno ih birokratski lomi: neko ima više dijagnoza koje se ne "zbrajaju", pa ostane ispod praga za pomoć.

"Postoje i apsurdna pravila za vozačke dozvole - navodno, ako je oštećena ‘pogrešna’ ruka ili noga, nemate pravo na dozvolu. To su strašne i, nažalost, smešne stvari", kaže on.

Prevoz ključni problem

Prema Jokićevim rečima, prevoz postaje više od tehničke stavke - on je ulaznica u društvo.

"Bez prevoza ne možemo kod lekara, ne možemo da organizujemo izlete ni druženja", nabraja Jokić.

Kako navodi, kada postoji prevoz, postoji i mogućnost da biraju kako će provesti dan.

"Zalagao sam se više puta da sva gradska vozila u Srbiji imaju hidraulične platforme. Osobe koje koriste elektromotorna kolica ne mogu da čekaju hoće li im se putnici smilovati. Ako želimo inkluziju i samostalnost, logično je da vozač tramvaja, trolejbusa ili autobusa jednim dugmetom spusti rampu". kaže Jokić.

Tu, međutim, počinje apsurd. Po pravilnicima, vozač ne sme da napusti vozilo kako bi pomogao osobi sa invaliditetom.

"Na kraju zavisite od dobre volje putnika ili morate da imate pratioca. Mi neretko nosimo i šrafciger sa sobom - da ručno otkočimo mehanizam i spustimo rampu. Ovo je primer u jednoj slici šta znači 'biti nevidljiv'. U prepunom prevozu svi gledaju u svoja posla, a neko se bori sa metalnim bravicama da bi uopšte ušao u vozilo", navodi on.

Nevidiljivi za medije

Uprkos svemu, "Feniks" je uspeo da četiri puta organizuje Paradu osoba sa invaliditetom u Beogradu. Svake godine 3. decembra održavaju konferenciju za medije - Dan borbe za prava osoba sa invaliditetom.

"Udruženje novinara Srbije daje nam popust, ali i to je za nas veliki iznos. Moramo da skupimo bar deset hiljada dinara, pa i to nekad jedva sakupimo među sobom", kaže Jokić.

Najteže pada ravnodušnost.

"Prošlog 3. decembra došao je samo jedan novinar jedne radio-stanice", dodaje tiho.

"Mi ne tražimo sažaljenje"

Sto članova "Feniksa" deli isto iskustvo - da je svaki odlazak napolje mala ekspedicija, a svaka nova prepreka podsećanje da se sistem ne menja sam od sebe. Zato Jokić i danas ponavlja molbu koja je i poziv i plan: donirati vozilo znači pokloniti vreme, terapiju, prijateljstvo, posao, filmsku projekciju, rođendan. Znači vratiti samostalnost.

"Mi ne tražimo sažaljenje, tražimo uslove da živimo normalno", kaže on.

U razgovoru se vraća na ono elementarno - solidarnost. Pandemija je, kaže, prekinula mnoge lance pomoći. Donacije su presušile, a potrebe su porasle.

"Voleo bih da se konačno organizujemo kao društvo: da postoji, recimo, državni centralni račun sa kog bi se sredstva preusmeravala ka udruženjima i savezima po jasnim kriterijumima. Ljudi koji su u problemu treba da imaju makar normalan, prihvatljiv život", ističe Jokić.

"Novac postoji u sistemu, ali ne stiže do onih kojima je namenjen"

Svakodnevnica članova "Feniksa" izgleda kao stalni apel: za kolica, za lekove, za hranu.

"Imamo članove koji moraju da koriste specijalne formule i namirnice - uvoze se, skupe su. Jedne godine smo uspeli da kupimo 15 invalidskih kolica i upravo tu specijalnu hranu. Samo hrana je koštala oko deset hiljada evra", navodi Jokić.

Novac za takve stvari, ističe, postoji i u sistemu - samo ne stiže do onih kojima je namenjen.

"Po zakonu, deo prihoda lutrija i igara na sreću treba da ide u državni budžet i dalje u socijalne programe. Otkad su se namnožile privatne lutrije i kockarnice, taj tok je, blago rečeno, tanak. Ima primera da neka kladionica pomogne pojedinačno, ali to je daleko od onoga što bi moralo da bude pravilo, a ne izuzetak", zaključuje naš sagovornik.

I kada se dobiju sredstva - cene su neumoljive. Jokić nabraja katalog nužnih, a gotovo nedostižnih pomagala.

"Elektromotorna kolica koja se penju uz stepenice koštaju u Rusiji oko 10.000 evra, a u Evropskoj uniji i do 30.000. Za većinu porodica u Srbiji i tih deset hiljada je misaona imenica. Desi se da ispadnete iz kolica. Tada morate da molite da vas dvoje ili troje ljudi podigne. Postoje modeli sa džojstikom koji spušta sedište do poda. Nisam video da neko u Srbiji ima ta takva kolica. A to je razlika između sat vremena na pločicama i dostojanstva", zakjlučuje naš sagovornik.

Komentari (0)