Vučević: Jajinci nisu samo mesto smrti, već i zaveta koji obavezuje na jedinstvo i slogu

Vučević je, obraćajući se na obeležavanju Dana sećanja na stradanje Srba, Roma i Jevreja u Drugom svetskom ratu u Jajincima, rekao da su tako zverska stradanja moguća kada se izgubi država, mir, sloboda i nezavisnost.

"To je, draga braćo i sestre, trebalo da učimo mlade generacije da bi shvatili vrednost i značaj države i njene slobode. Podele koje nameću spolja i koje se svode na blokade života, paralizovanje institucija i prezrenje sopstvenog naroda, uvodi su u pokušaj da nam oduzmu nezavisnost, slobodu i naposletku otadžbinu. To se braniti mora i druge nema. Da bi mogli zaista izgovoriti ono što se na ovakvim mestima uvek izgovara, da se nikada, nikome i nigde ne ponovi", istakao je Vučević.

On je kazao da se danas mora reći da Jajinci nisu samo mesto smrti, već i mesto zaveta, koji nas sve obavezuje na pamćenje, ali i na slogu i jedinstvo jer, kako je naveo, narod koji zaboravi svoje žrtve i svoja stradanja, rizikuje da ih ponovo proživi.

"Na to smo već toliko puta opomenuti kroz istoriju i veliko je pitanje da li smo tu lekciju naučili. Zato Jajinci nisu samo tiha dolina plača, već glasna opomena svima nama i celom čovečanstvu. Opomena da se zlo nikada ne sme ponoviti, da smo dužni da čuvamo mir, da budemo jedinstveni i složni i da svakoj novoj generaciji prenosimo istinu o strašnim danima kroz koje je naš narod prolazio", kazao je Vučević.

Istakao je da ne postoji dovoljno strašna kniga, niti je ikad snimljen takav film koji može da dočara sve užase koje je srpski narod proživeo tokom rata i okupacije u Drugom svetskom ratu. Kako je naglasio, posebno mesto u toj krvavoj istoriji stradanja zauzima gubilište u Jajnicima.

"Ovde, na ovom mestu, zverski su zatirani pored Srba i naši građani, naša braća, Jevreji i Romi. Danas se nalazimo na svetom mestu gde je više od 80.000 mučenika završilo svoj život. Ispod svake stope zemlje u Jajnicima nalazi se raka, a u njima su večno zakopani snovi i nadanja prerano ugašenih života. Ovde je okupator u svojoj surovosti usmrtio čitav jedan grad i to se mora stalno ponavljati", istakao je Vučević.

Foto: Tanjug/Jovana Kulašević

Kako je naveo, najveći broj streljanih bili su Srbi, zemljoradnici, radnici, studenti, đaci, nevine ćerke i sinovi porobljene otadžbine.

Masovno su doveđeni zatočenici iz Banjice, topovskih šupa, sajmišta, ali iz mnogih drugih krajeva, naglasio je Vučević i dodao se iza surovih istorijskih činjenica i statistika krije ono što brojevi nikada ne mogu da prikažu.

"Užas i tragedija jednog naroda, porodica, pojedinaca. Životi koji su nasilno prekinuti, a to je za nas predstavljao gubitak generacija stvaralaca, učitelja, lekara, radnika, očeva i majki. Ljudski mozak ne može da pojmi količinu patnje samo kroz golu statistiku. Patnja i stradanje se razume tek onda kada se ispriča nad životom i stvarnom primeru konkretnog pojedinca", rekao je.

Vučević je podsetio na svedočenje Henrika Štefmana na suđenju posle rata koji je rekao da je kraj iskopanih raka stao nemački vod za streljanje, ali ne sa puškama, nego sa mitraljezima i mašinkama, da bi brže išlo mašinski.

Često su ostali zatočenici dok su čekali na red, izvođeni iz kamiona i primoravani da legnu licem na zemlju, govorio je u svedočenju Štefman, a preneo Vučević. Preneo je i svedočenje o pripadniku SS Eugena koji je sekao bagremove grane pune trnja i njima zverski tukao osuđenike na smrt, goneći ih na samu ivicu rake, da ih posle ne bi morali gurati.

Foto: Tanjug/Jovana Kulašević

"U leto 1943. godine, Eugen je dovezao u automobilu dva muška deteta, jedno od četiri, pet godina starosti, drugo od 11, 12 godina. Pre toga njihova majka je ovde streljena. Dok je manje dete hvatalo starijeg brata za ruku, tražeći vode i pitajući za majku, stariji koji je već shvatio šta uniformisano lice, odnosno čovek, ako ga možemo i nazvati čovekom, smera, rekao je mlađem bratu, 'hajde braco, sada ćemo otići kod mame'. Zatim ga je poveo do rake, a Eugen ih je ubio sa leđa, pucajući iz svog automata. Umesto čaše vode i majčinog zagrljaja, braća su dobili strašnu smrt, ali i venac mučeništva za slobodu našeg naroda. Nikada nemojmo zaboraviti da je ovim anđelima jedina krivica bila ta što su Srbi", naveo je Vučević deo Štefmanovog svedočenja.

Navodi da se, nažalost, takvo zlo ponovilo u Konjicu, 1992. godine.

"Zveri i demoni u ljudskom obliku, pripadnici takozvanog interventnog voda javne bezbednosti iz Konjica ubijaju srpsku porodicu Golubović, bračni par Golubović, Đuru i Vlastu, profesore gimnazije u Konjicu i njihova dva deteta Petra i Pavla od sedam i pet godina. Opet, samo zato što su Srbi", naglasio je Vučević.

Istakao je da su opet dva deteta zagrljena otišla u užasnu smrt, prestravljena, izmasakrirana automatima dostojnim naslednicima nacističkog i fašističkog zla.

Komentari (0)