Rafali iz "heklera" u Kundaka ostali bez sudskog epiloga: Ubistvo moćnog direktora Beopetrola enigma i nakon 28 godina

Danas se navršava 28 godina od ubistva Zorana Todorovića Kundaka (38), jednog od najuticajnijih ljudi u političko-poslovnom krugu Srbije devedesetih godina prošlog veka.

Atentat koji se dogodio u jutarnjim časovima 24. oktobra 1997. ispred zgrade Beopetrola na Novom Beogradu i dalje je bez pravosudnog epiloga, pronađenog ubice i otkrivenog nalogodavca.

Todorović, tada generalni sekretar JUL i generalni direktor Beopetrola, ubijen je u trenutku kada je iz automobila izlazio pred sedištem kompanije u tadašnjem Bulevaru Lenjina (danas Bulevar Mihajla Pupina).

Printscreen: RTS

Nepoznati napadač, opisan kao muškarac tamnijeg tena i nižeg rasta, sa crnom fantomkom na glavi, prišao je i iz automata "hekler" ispalio dva kratka rafala u Todorovića.

Pogođen u glavu i leđa, Kundak je na mestu preminuo, dok je njegov kolega, komercijalni direktor Siniša Milenković, teško ranjen i tom prilikom ostao doživotni invalid.

Napadač je, prema tadašnjim izveštajima, pobegao pešice među zgrade i nestao bez traga. Uviđaj je trajao satima, policija je blokirala čitav Novi Beograd, ali ni oružje ni izvršilac nisu pronađeni ni do danas.

Politička pozadina

Todorović je, podsetimo, važio za jednog od najbližih saradnika Mirjane Marković i ključnog čoveka JUL, partije koja je bila najsnažniji oslonac režima Slobodana Miloševića.

Zbog te neskrivane bliskosti, odmah nakon ubistva počele su da kruže različite teorije - od poslovnih sukoba i političkih obračuna, do spekulacija o ličnim motivima u najvišim krugovima vlasti.

Foto: Srđan Ilić

Zvanično, istraga nikada nije saopštila motive.

Nezvanično, u medijima i političkim krugovima pominjalo se da je Todorović bio umešan u naftne i devizne poslove pod sankcijama, koji su donosili ogroman profit, ali i brojne neprijatelje.

U to vreme, JUL je kontrolisao znatan deo državne privrede, a Beopetrol, kao naslednik zagrebačke naftne industrije INA nakon rata, bio strateška kompanija u lancu trgovine energentima.

"Sračunato uklanjanje"

Reditelj i bivši predsednik JUL Ljubiša Ristić, nekada blizak saradnik Todorovića i čovek koji je na njegovoj sahrani pročitao pismo Miloševićeve supruge Mirjane Marković, kaže za portal Newsmax Balkans da mu je od prvog dana bilo jasno da nije reč o slučajnom zločinu.

"U pitanju je sračunato uklanjanje čoveka koji je mogao da se suprotstavi strukturi moći unutar tadašnje Službe državne bezbednosti. Sva politički motivisana ubistva tog vremena dešavala su se ne zbog situacije koja se tada događala u zemlji, već zbog onoga što će se tek dogoditi", uveren je Ristić.

On dodaje da su u to vreme sklanjani ljudi koji su mogli da se umešaju u planove službe, kao i da mu je motiv ubistva bio jasan od samog trenutka kada se zločin dogodio.

Printscreen: Newsmax BalkansLjubiša Ristić

"To ne govorim samo sada, jer meni je sve bilo jasno od trenutka kada je Todorović ubijen. Što se mene tiče, to ubistvo je rasvetljeno, samo što je ostalo bez posledica, bez odgovornih počinilaca i nalogodavaca", navodi naš sagovornik.

Ristić tvrdi da je tadašnja Državna bezbednost imala autonomnu moć da odlučuje o životu i smrti pojedinaca, često i mimo znanja političkog vrha.

"Optuživali su Miloševića i Mirjanu Marković da izdaju naloge za ubistva, ali zapravo je sama služba sklanjala sve one koji su mogli da joj se suprotstave. Tu za mene nema nikakve misterije", kaže Ristić, zaključivši da je Todorović bio "žrtva mehanizma koji je u to vreme čistio teren za buduće političke projekte državne bezbednosti".

Sahrana i Mirino pismo

Todorovićevoj sahrani na Novom groblju prisustvovali su tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević i gotovo kompletan državni vrh, ali je bilo primetno odsustvo Mirjane Marković, koja je tada bila u Indiji, gde je promovisana njena najnovija knjiga.

Njeno pismo nad Todorovićevim odrom pročitao je Ljubiša Ristić.

Printscreen: RTS

"Dragi Zorane, nikada nisam bila dalje od tebe i nikad ti nisam bila bliže. S juga Indije, iz Madrasa, nisam u stanju da dođem danas u Beograd i da se s tobom pozdravim poslednji put - ja, koja sam punih 15 godina tvoja najbolja drugarica. Ali ti šaljem poruke preko svih ovih planina i mora - ja se s tobom nikada neću rastati. Moje prve misli su bile - nikad više naši razgovori, slaganje, briga, gnev, nada, sve u jednom satu - i tako svih ovih godina. Nedostajaćeš mi dok budem živa", stajalo je, između ostalog, u pismu pročitanom na sahrani.

U saopštenju JUL ubistvo je okarakterisano kao političko, te nazvano "pucnjem u našu zemlju, u mir, slobodu i dostojanstvo", dok su mediji bliski tadašnjoj vlasti glasno brujali o "napadu na državu i društveni poredak".

Ipak, nakon nekoliko dana žalosti, istraga je utihnula. Niko nije optužen, a ubistvo je ubrzo postalo još jedna od nerasvetljenih tačaka političkog podzemlja devedesetih.

"Ubij bližnjeg svog"

Za Marka Lopušinu, koji je o ubistvu Kundaka pisao još krajem devedesetih u svom bestseleru "Ubij bližnjeg svog", ovo je bio i ostao "primer sistema koji funkcioniše kroz korupciju".

Prema njegovim rečima, Zoran Todorović je upao u makaze sukoba interesa daleko moćnijih ljudi nego što je on bio u tom momentu.

"Bio je politički biznismen, uzeo je dobre pare, ali nije odradio posao koji mu je namenjen i onda je bio sklonjen. U Srbiji je, nažalost, normalno da prođu decenije, a da za politička ubistva niko ne odgovara", ocenjuje Lopušina.

"Korupcija kao sistem"

Korupcija je, kako kaže, oduvek bila sastavni deo sistema u Srbiji, a ne njegov izuzetak.

"Korupcija je bila sam sistem. Sve afere koje izbiju u Srbiji imaju samo jedan cilj - da se sakrije ono što se zaista dogodilo, kako bi ljudi koji vode korupciju mogli normalno da nastave da rade svoj posao. U ovoj zemlji se oduvek sve kupovalo. Ako imaš pare - kupiš život i kupiš smrt, odnosno skloniš one koji ti smetaju", slikovito opisuje Lopušina.

Foto: Ustupljena fotografija/Marko LopušinaMarko Lopušina

Govoreći o navodnoj bliskosti Zorana Todorovića i Mire Marković, Lopušina kaže da mu je ta veza u to vreme izgledala kao "političko-poslovna".

"To je bila politička simpatija Markovićeve prema Kundaku, a ne romansa. Mi u Srbiji često nemamo logično objašnjenje za nečiji uspeh, pa ga tumačimo vezom, moći ili bliskošću s vlašću", zaključuje Lopušina.

Danas, tačno 28 godina kasnije, Kundakovo ime se retko pominje, osim među onima koji se sećaju tog doba i prepoznaju u njemu simbol epohe u kojoj su moć, novac i lojalnost odlučivali o svemu, pa i o životu, za koju mnogi smatraju da još uvek traje.

Komentari (0)