"Mladić je vrištao i čupao kosu, čovek je ponavljao 'deca su tamo'": Kako je bilo izveštavati o tragediji u Novom Sadu

Na pitanje gde je bila juče, kako kaže Dunja Kovačević, dopisnica Newsmax Balkansa iz Novog Sada, verovatno ne bi znala da odgovori, ali se i te kako dobro seća gde se nalazila tog 1. novembra 2024. godine.

"Snimali smo priču sa sagovornikom sa kojim sam se dugo dogovarala oko realizacije snimanja, upravo na Bulevaru oslobođenja, svega dve raskrsnice od Železničke stanice. Bili smo u stanu, snimanje je počelo, postavila sam sagovorniku drugo pitanje i od tog momenta neprestano čula zvuk sirena. Pogledala sam kolegu snimatelja, Dragana Đekića i znali smo definitivno da se nešto dešava. U tom trenutku mi je zazvonio telefon, zvao me je kolega sa našeg portala i rekao: 'Dunja, nešto se desilo na Železničkoj stanici, ne znam da li je pao kamenčić ili se obrušila cela stanica, idite brzo tamo'. Prekinuli smo snimanje i sećam se da smo trčali do parkinga, a nakon nekoliko minuta i stigli na stanicu", priseća se naša novinarka dana koji je promenio Novi Sad.

Dunja Kovačević i snimatelj Dragan Đekić bili su među prvima na Železničkoj stanici, nakon što se nadstrešnica obrušila u 11.52 sata.

Scena koju su tamo zatekli, ostala je u Dunjinom sećanju podjednako živa kao i pre godinu dana.

"Doslovno smo u letu pripremali opremu za uključenje. Trčali smo od parkinga do stanice. Prva scena koju sam videla ostaće mi urezana - momak koji stoji nedaleko od ulaza na stanicu, vrišti i čupa kosu. Posle sam ga videla u Urgentnom centru, pretpostavljam da se neko od njegovih najbližih našao ispod nadstrešnice u trenutku pada", priča naša sagovornica.

Poruka mami: "Nisam bila na Ž"

Izveštavati profesionalno i odvojiti se emotivno u trenucima ogromne tragedije bilo je, dodaje, gotovo nemoguće.

"U momentu dolaska nisam znala da li se neko od moje porodice ili prijatelja nalazi ispod gomile betona. Sećam se da me je mama tokom prvih minuta uključenja u program neprestano zvala, nije znala gde sam i, pretpostavljajući u kojoj je agoniji, kao i sve majke i očevi pri prvom saznanju da se nešto dogodilo, poslala sam joj poruku tokom uključenja - 'nisam bila na Ž'. To sam uspela da otkucam u poruci dok paralelno pričam u programu", priseća se Dunja potresnih trenutaka tog prvog novembra.

Foto: ATAImages/M.M.

Tokom izveštavanja je, kako kaže, pričala o onome što vidi na licu mesta - vozila hitne pomoći, vatrogasce, policiju i izbezumljene ljude koji su svedočili padu.

"Čovek koga sam pitala šta se dogodilo bio je izuzetno hladan, vidno nesvestan situacije, u stanju šoka. Ponavljao je 'bila su deca tamo, deca su tamo'. Na početku mi je delovalo kao da ljudi nisu shvatali šta se događa. Sve se brzo odvijalo. Počela je akcija spasavanja. Na licima vatrogasaca, lekara, spasilaca i policije potom i ljudi koji su dovozili mehanizaciju i bili uključeni u akciju video se strah, ali i fokusiranost. Maksimalna angažovanost svih ljudi koji su bili uključeni", opisuje naša novinarka atmosferu na Železničkoj stanici nekoliko minuta nakon pada nadstrešnice.

"Nadali smo se do poslednjeg trenutka"

Izveštavanje o tragediji čiji se bilans žrtava satima nije znao bilo je izuzetno teško jer u početku novinari nisu raspolagali nikakvim zvaničnim informacijama.

"Sećam se trenutka tokom uživo uključenja kada se kolega, snimatelj Dragan, okrenuo prema meni i kada sam videla da plače, pogledala sam ka desnoj strani stanice i uočila ono što je i on - pogrebnu službu. Tada je postalo jasno da definitivno ima stradalih. Znamo da je Železnička stanica jedna od najfrekventnijih lokacija u gradu i da upravo ispod te nadstrešnice uvek cirkulišu ljudi, to je glavni ulaz u stanicu, ali do poslednjeg momenta smo se svi nadali da nema stradalih", priča Dunja Kovačević.

Kako dodaje, u početku se sve baziralo na iskazima očevidaca, što je izuzetno rizično prenositi.

"U momentu kada znate da nečiji roditelji gledaju vaš program, a da im se dete ne javlja na telefon, greške se ne opraštaju, možete da ostavite trajne posledice. Portparolka policije je povremeno dolazila do medijskih ekipa, te smo dobijali deo informacija. Ubrzo nam je stiglo saopštenje Infrastrukture Železnice, u kom je pisalo da samo nadstrešnica nije rekonstruisana. Iz Novog Sada smo svi, prolazimo pored Železničke stanice, pratili smo radove i znali smo da je i nadstrešnica rekonstruisana, te da informacija nije tačna. Kasnije su i zvaničnici izašli sa istom informacijom, za koju smo znali da nije tačna jer smo rekonstrukciju mesecima unazad gledali svojim očima", priča Dunja za portal Newsmax Balkans.

Tada se, kako kaže, javlja sumnja i logičan sled je da dovodite u pitanje svaku sledeću informaciju.

Prve informacije o poginulima, suze i bol

Konačno su stigle i prve informacije o broju stradalih, ali i povređenih.

"Znali smo da ima i preživelih jer smo u nekoliko navrata videli kako hitna pod rotacijom ide u Klinički centar. Nakon dolaska druge ekipe iz Beograda, kolega snimatelj Dragan i ja smo se uputili upravo na tu lokaciju. Iz auta smo videli izuzetno dugačak red ljudi ispred Zavoda za transfuziju krvi, građani su satima čekali da doniraju krv", priseća se potresnih scena naša reporterka iz Novog Sada.

Ispred Kliničkog centra Vojvodine ih je, dodaje, dočekao jauk jedne žene.

"Vrištala je i plakala. Osećaj nečije boli, tuge i nemoći vam prolazi kroz čitavo telo i koliko god se suzdržavali, suze su neminovne", emotivno će Dunja.

Foto: Newsmax Balkans

Jecaj je, kaže, zamenila tišina na Trgu slobode.

"Građani su se u večernjim časovima okupljali, palili sveće, donosili igračke, ali i prve transparente sa natpisima - 'Ko je kriv?' i 'Do kada ćemo ćutati i paliti sveće za stradale?'. Iz tišine, vrištala su pitanja", napominje ona. 

"Novi Sad je zavijen u crno, ne diše od 1. novembra"

Godinu dana posle pada nadstrešnice, emocije poput besa i straha i dalje su prisutne.

"Sve što je usledilo nakon prvog novembra bilo je očekivano, jer su ljudi već tog dana ponavljali 'ja sam mogao tu da budem, moje dete je moglo tu da bude' i bilo je jasno da će se tražiti odgovornost. Stradalo je 16 ljudi, jedna devojka je preživela, ali sa trajnim i teškim posledicama. Na ljudima su bile tone betona, logičan sled je da se pitate ko je kriv i zašto se to dogodilo. Godinu dana kasnije, odgovora još nema", naglašava naša sagovornica.

Dodaje da nije sigurna kada će se i da li će se Novi Sad oporaviti od tragedije.

"Međutim, sigurna sam da će istrajati u traženju odgovornosti. Naš grad je zavijen u crno, ne diše od 1. novembra, to boli i ostavlja brojne posledice na članove jedne zajednice, na celo društvo. Svaki put kada izveštavam o tragediji, istrazi i protestima zbog 16. izgubljenih života i jednog trajno promenjenog, aktivira se deo traume od 1. novembra. Kolektivno smo pod traumom", napominje Dunja. 

Mučna su izveštavanja o svedočenju smrti, nemoći, jecaju, bolu, strahu i opravdanom besu svojih komšija, uvek će i biti.

"Ako prestanemo da slušamo i osećamo ljude oko sebe, gubimo svrhu novinarstva. Naša je dužnost da budemo glas svojih komšija i sugrađana, u suprotnom profesija gubi smisao", poručuje novinarka Newsmax Balkans iz Novog Sada. 

Pogledajte specijalnu emisiju "Pad" autorke Dunje Kovačević:

Komentari (0)