(FOTO) Trag u istoriji i ostvarene želje: Dve Marije zajedno se popele na himalajski vrh Ama Dablam, visok 6.812 metara

Mariju Sekulović i Mariju Zogović osim imena i ljubavi prema planinarenju povezuju i isti koreni. I jedna i druga poreklom su iz Crne Gore.

Sekulović (42) je pravnica po zanimanju, a Zogović (43) ekonomistkinja, iako se, kako kaže, time nikada nije bavila.

"Godinama radim u Kancelariji za prevenciju bolesti zavisnosti u Podgorici, gde mladima, kroz lično iskustvo, ukazujem na važnost zdravih stilova života", rekla je Zogović u razgovoru za naš portal.

Sekulović prohodala na planini, a Zogović se oslobodila negativne energije

I jedna i druga planinarenje su zavolele još u detinjstvu. Za obe je mesto na kom pronalaze mir u povezivaju s prirodom.

Marija Sekulović prve korake napravila je upravo na planini.

"U planini sam ceo život, majčina porodica je sa Durmitora, tako da sam tamo napravila prve korake kao dete. Iako sam prirodno bila upućena na planinske sportove jer sam odrastala u takvom okruženju - roditelji su mi skijaši i planinari - kod mene se to još dodatno 'primilo' i razvila se velika ljubav prema planini", istakla je Sekulović.

Foto: Marija Sekulović

Zogović je rekla da su je kao devojčicu karakterisali energija i ljubav prema sportu.

"Trenirala sam gimnastiku, atletiku, rukomet. Planinarenjem sam počela da se bavim pre desetak godina. U planini sam pronašla najbolji način da se oslobodim negativne 'gradske' energije i napunim pozitivnom, kako bih se lakše nosila sa životnim izazovima. Planina me uravnotežuje, vraća mi mir i fokus", rekla nam je Zogović.

"Najlepša planina na svetu"

Planina Ama Dablam, visoka 6.812 metara, nalazi se u oblasti Solukhumbu u Nepalu i predstavlja jedan od najtežih vrhova na svetu.

Popularna među planinarima do baznog kampa Mont Everesta, poznata je i kao "Materhorn Himalaja" zbog visokih grebena i strmih uspona.

Nepal je izdao 400 dozvola za uspon na Ama Dablam za tekuću jesenju sezonu penjanja, koja se završava sledećeg meseca.

Ekspediciju na vrh Ama Dablam, hrabre planinarke započele su u oktobru, da bi do cilja stigle posle gotovo mesec dana - 1. novembra.

"U Nepal smo stigli početkom oktobra i odmah smo se idućeg dana prebacili u Luklu odakle je započela naša ekspedicija na Ama Dablam koja je trajala do 1.11, kada smo se vratili u Katmandu", navela je Sekulović.

Foto: Marija Zogović

Uspon na Ama Dablam bio je njen dugogodišnji san.

"Dosta ljudi kaže da je to najlepša planina na svetu i ja se slažem s tim. Želela sam da se popnem na Ama Dablam dugi niz godina, otkad sam je prvi put videla u nekoj knjizi. Dodatni razlozi uključuju izuzetnu tehničku zahtevnost i ukupnost težine izazova kako fizičkog tako i psihičkog", navela je ona.

Dodala je da joj je na to putu izuzetno značilo Marijino društvo, posebno jer je mogla da podelim sa njom teške trenutke. 

Foto: Marija Sekulović

Zahvaljujući stalnoj fizičkoj aktivnosti i dugogodišnjim bavljenjem sportom, ni jedna ni druga za pohod se nisu posebno pripremale.

"Pored planinarstva, bavim se dugi niz godina alpskim i turno skijanjem , kao i planinskim trčanjem i učestvujem na planinskim ultramaratonima, tako da me je redovan trening u planini u okviru ovih aktivnosti pripremio i za izazov u Himalajima", rekla nam je Sekulović.

"Znale smo se samo iz viđenja, a funkcionisale smo kao sestre"

Za Zogović je uspon na Ama Dablam nešto veliko na šta je dugo čekala.

"Svaka planina i svaki uspon pružaju priliku za pomeranje sopstvenih granica. Kako rastete, prirodno je da na redu dolaze sve ozbiljniji vrhovi. Obišla sam mnoge planine u Crnoj Gori i brojne spektakularne rute Alpa - među njima Mon Blan, Materhorn i Dufuršpic. Letos, dok smo se uspinjali na Dufuršpic, shvatila sam da mi nedostaje onaj osećaj prave euforije. Znala sam da mi treba nešto veće", pojasnila je Marija. 

Rekla nam je da joj je spektakularna planina u srcu Himalaja, poznata i kao himalajski Materhorn, već dugo u mislima.

Foto: Marija Zogović

"Pomislila sam: 'To je to, došlo je vreme da potražim ispunjenje na Himalajima.' Prijavila sam se sama, bez dogovora s bilo kim. Znala sam da imam snagu, kondiciju i mirnu glavu potrebnu za takav tehnički uspon. Mariju Sekulović sam poznavala iz viđenja, znale smo jedna za drugu i međusobno se poštovale, ali se nismo družile. Međutim, od trenutka kada smo saznale da idemo zajedno, funkcionisale smo kao sestre. Svesne smo bile da dobra atmosfera među nama u velikoj meri olakšava celu ekspediciju", ukazala je ona.

Zogović je, kaže, uvek spremna za nove izazove.

"Posebne pripreme nisam imala, jer planina je moj način života. Svakodnevno se bavim visokogorstvom, alpinizmom, skijanjem, kanjoningom i drugim aktivnostima koje iz planine proizilaze. Takav ritam mi omogućava da uvek budem spremna za nove izazove", ukazala je naša sagovornica.

Prtljag težak 50, a ranac 25 kilograma

Kada je reč o opremi i njenoj težini, sagovornice su istakle da je pored specifične odeće i obuće koja se nosi na ovakvim visinama tu i razna tehnička oprema za penjanje. Rančevi su im, kažu, težili oko 25 kilograma.

Zogović je precizirala šta sve tehnička oprema podrazumeva.

"Za ovu ekspediciju potrebna je osnovna tehnička oprema: alpinistički šlem, pojas, dereze, karabineri, gurtne, prusic. Uz to, vreća za spavanje, podmetač, odelo i gojzerice i još mnogo sitnica bez kojih se ne može. Ukupna težina prtljaga obično je oko 50 kilograma, dok ranac tokom "summit push" teži između 20 i 25 kilograma", rekla nam je Zogović.

Prelazak preko zaleđenih vertikala i uskih snežnih grebena

Naše sagovornice ispričale su nam kako je tekao put ka osvajanju vrha i šta im je na tom pohodu bilo najzahtevnije.

Dobro mentalno istrenirane i pripremljene za teške trenutke koje je neizostavno sa sobom nosio uspon na ovaj zahtevni vrh, imenjakinje nisu pomišljale na odustajanje.

"Završni uspon se odvija u nekoliko dana. Prvo se izlazi od baznog kampa na 4.600 metara nadmorske visine do kampa 1 na 5.800 metara gde se noći. Taj deo je dugačak i naporan, ali ne previše tehnički zahtevan. Sledećeg dana se ide od kampa 1 do kampa 2 koji se nalazi na uskom malom grebenu na 6.100 metara", istakla je Sekulović.

Dodala je da ovaj deo već predstavlja priličan tehnički izazov jer uključuje penjanje stene.

Foto: Marija Zogović

"Posle popodnevnog odmora u kampu 2, uveče krećemo ka kampu 3 na 6.300 metara, do koga se stiže posle prelaska nekoliko zaleđenih vertikala i uskih snežnih grebena. Nakon kratkog odmora u kampu 3 nastavljamo do samog vrha do kog vodi nekoliko jako strmih snežnih padina. Na vrh izlazimo oko 11 sati pre podne", pojasnila je državljanka Srbije.

Najteže joj je, kaže, pao povratak sa vrha jer su umor i iscrpljenost tada već bili na visokom nivou.

Foto: Marija Zogović

"U tim trenucima veoma je teško održati koncentraciju na nivou potrebnom za tehnički izazovne detalje kojih je jako puno. Generalno je jako teško penjati ovako tehnički zahtevne planine na toj nadmorskoj visini i po tome je Ama Dablam specifičan", ukazala je planinarka.

"Ledenica me pogodila u butinu, zapitala sam se zašto nisam na Sejšelima"

Zogović je od poteškoća na tom putu izdvojila spavanje u šatoru na samom grebenu, bez ikakvog komfora, i jutarnji uspon do kampa 2 (6.100 metara) i povratak u bazni kamp.

Foto: Marija Zogović

"Nakon dvodnevnog odmora, usledio je završni uspon, koji je trajao četiri dana. Četiri izuzetno teška dana. Zbog najavljenog snega, gužva je bila ogromna i planina je bila puna penjača. U kampu 3 sklonile smo se u prazan šator, napravile kratku pauzu i zatim nastavile prema vrhu, savladavajući poslednjih, izuzetno eksponiranih 500 metara", istakla je Zogović.

Naglasila je da najveću opasnost na tom delu predstavljaju ledenice koje obaraju penjači iznad vas.

"Jedna me pogodila u butinu i, na svu sreću, izazvala samo modricu veličine otvorene šake. Bol je bila jaka, i kroz glavu mi je prošlo: 'Šta će meni ovo u životu, umesto da uživam na Sejšelima'. A onda se setite svih razloga zbog kojih ste tu i samo nastavite dalje", podelila je sa nama Zogović.

"Zahvalna sam kada mi planina dopusti da se popnem na njen vrh"

Sekulović je objasnila da planinari ne osvajaju vrhove, već ih "penju".

"Ne volim da govorim o osvajanju vrhova. Vrhove penjemo, ne osvajamo ih, oni su bili tu mnogo pre i biće tu dugo pošto nas ne bude. Prema planini osećam uvek veliko poštovanje i uvek sam zahvalna kada mi planina, a posebno ovakva kao što je Ama Dablam, dopusti da se popnem na njen vrh. Pored zahvalnosti, osećaj na vrhu je neverovatan i zbog samog mesta na kome se nalazite, pored vas Everest i Lhotse i drugi himalajski džinovi, stvarno je moćno", ispričala je Marija u razgovoru za naš portal.

Foto: Marija Sekulović

Dodala je da bi apsolutno ponovila isto uvek.

Iako se 2019. godine popela na Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike koji je viši od Ama Dablam, uspon na himalajski vrh nešto je zbog na šta je najponosnija u dosadašnjoj planinarskoj karijeri.

Želja joj je, kaže, da popne vrh preko 8.000 metara visine u Himalajima.

Ama Dablam je povezala s majkom

Za Mariju Zogović uspon na planinski vrh Ama Dablam nosi naročitu simboliku.

"Ama Dablam na našem jeziku doslovno znači majčina ogrlica. Izgubila sam majku pre 24 godine, i od tada želja da je još jednom zagrlim i budem njena 'ogrlica' rasla je iz dana u dan. Na vrhu Ama Dablam ta želja mi se, na neki način, ostvarila", ispričala nam je Zogović.

Drugi veliki motiv bio joj je taj što niko iz Crne Gore, nijedan muškarac ni žena, pre toga se nije popeo na Ama Dablam.

"Želela sam da ostavim trag u istoriji našeg planinarstva. A kroz misli su mi prolazili i svi oni koji su verovali u mene i podržavali me - porodica, prijatelji, ljudi koji su mi pružili finansijsku potporu. Kad shvatite to, ne želite da izneverite ni sebe ni njih. Dajete sve od sebe i više od toga", zaključila je Marija u razgovoru za naš portal.

Komentari (0)