"Staklena deca" - braća i sestre osoba sa invaliditetom: Prerano sazrevaju, njihova osećanja često ostaju neizrečena

Iako se ne vide, njihov teret je stvaran, a njihova osećanja često ostaju neizgovorena.

U emisiji "Tražim reč" o ovoj temi govorili su autorka platforme "Dnevnik jedne autistične mame" Jelena Šebez Inić, glumica Ivana Vasiljković, dečji psiholog Biljana Lajović, kao i roditelji i članovi porodica koji svakodnevno žive ovu realnost.

Posebno snažno svedočanstvo podelila je glumica Ivana Vasiljković, čiji brat Dušan ima autizam.

Odrastanje uz brata sa autizmom

Govoreći o svom detinjstvu, Ivana Vasiljković istakla je da ne postoji konkretan trenutak u kojem je shvatila da je njen brat drugačiji. Kako je rekla, ona i sestra rasle su zajedno sa Dušanom i kroz samo odrastanje su ga prihvatale onakvim kakav jeste.

"Na početku nam jeste bilo čudno. Mislile smo da je Dule drugačiji ili da ga roditelji više vole", ispričala je Ivana.

Dodala je da su vremenom upoznavale njegove potrebe, koje su bile drugačije od njihovih, kao i njegov način života i rutine, koje nisu ličile nasvakodnevicu drugih porodica.

Printscreen: Newsmax BalkansGlumica Ivana Vasiljković

Ceo proces, kako je naglasila, podrazumevao je učenje i prihvatanje. Istakla je da je njen brat u svakom smislu učinio njen život posebnim.

"Ne bih ga menjala ni na koji način. On je ljubav mog života", rekla je glumica.

U poslednje vreme, porodica se, kako je navela, suočava sa velikim izazovima.

"Mislila sam da ga mama više voli"

Ivana je objasnila da se Dušanu po prvi put javljaju agresivne epizode. Do pre nekoliko meseci, kako je rekla, Dušan je bio oličenje finog, povučenog i nenametljivog dečaka.

"On zapravo više nije dečak, samo ga ja tako doživljavam, gotovo kao moje dete", priznala je Ivana.

Dodala je da, kada vidi da je njihova majka pod velikim stresom, insistira da se odmori i da ona preuzme odgovornost.

Objasnila je i da njena sestra već godinama ne živi u roditeljskoj kući. 

"Iz tog razloga smo Dušan i ja bliskiji, zbog čega ume i da me posluša, ali je potrebno mnogo razgovora, za šta on nekada nije raspoložen", rekla je.

Priznala je da su emotivni trenuci neizbežni i da se dešava da, nakon rasprava ili dugog umoljavanja, ode u drugu sobu i isplače.

Printscreen: Newsmax Balkans

Govoreći o detinjstvu, Ivana je priznala da je kao mala merila ljubav roditelja i da je bila ljubomorna na brata. Kao primer navela je česte odlaske majke u Beograd zbog Dušanovih bolničkih pregleda, dok su oni živeli u Kruševcu.

"Mama tada nije bila tu, već je bila sa njim, i mislila sam da ga više voli", priznala je.

Vremenom je, kako je objasnila, shvatila da Dušan ne dobija više ljubavi, već da mu je roditeljska pažnja jednostavno potrebnija. Dodala je da su ona i sestra vrlo rano postale odgovorne, jer su želele da olakšaju roditeljima i da oni o njima ne moraju da brinu.

Komentari okoline i lične granice

Ivana je otvoreno govorila i o reakcijama okoline. Kako je istakla, kao mlađa je burnije reagovala na neprimerene komentare, dok danas bira da se povuče.

"Sada samo napustim društvo", rekla je.

Naglasila je da njen mali krug velikih ljudi nikada nije pokazivao zlonamerne komentare niti izazivao neprijatne situacije. Međutim, kako kaže, ako neko sa dvadeset, trideset ili četrdeset godina ne ume da razume, ona ne vidi razlog da ulazi u raspravu.

"Meni je Dušan centar sveta. Zato mi se zlonamerni komentari čine kao da neko upire prstom u njega", objasnila je Ivana.

Dodala je da je to posebno boli jer neko dira nešto što je njoj sveto, iako je svesna da Dušan možda toga uopšte nije svestan. Upravo o toj temi često razgovara sa majkom, pitajući se da li je Dušan svestan sebe i kako oni njemu izgledaju.

Bila lični pratilac bratu

Ivana je ispričala da je sa Dušanom provodila mnogo vremena i tokom osnovne škole, jer mu je bila i lični pratilac.

Istakla je da joj to nikada nije predstavljalo teret, jer je želela da bude uz njega.

Podsetila je da je starija od Dušana samo dve godine i da je i sama tada bila dete. Uprkos tome, odgovornost joj nije bila nametnuta, već ju je prihvatila iz ljubavi.

Govoreći o reakcijama vršnjaka, rekla je da sa njihove strane nije bilo ni neprijatnih pogleda ni neprikladnih pitanja. Njeni prijatelji su, kako kaže, uvek prvo razgovarali sa njom pre nego što bi upoznali Dušana.

"Pitali su me kako da mu priđu, šta da mu kažu, da li ima nešto što bi ga iznerviralo", navela je Ivana. Objasnila je da su pitanja dolazila iz želje da ga prihvate na najbolji mogući način, što se, kako kaže, i dogodilo.

Pogled u budućnost bez roditelja

Jedan od najtežih delova njenog svedočenja odnosio se na razmišljanje o budućnosti. Ivana je istakla da svakoga dana radi na sebi, svesna da će u trenutku kada roditelja više ne bude ona postati nosilac Dušanove sigurnosti.

"Ne bežim od toga", rekla je i dodala da je još kao devojčica roditeljima jasno rekla da želi da bude osoba koja će preuzeti brigu o Dušanu.

Upravo zbog toga, kako je objasnila, oseća potrebu da bude što stabilnija, psihički i fizički, kako bi mu sutra mogla da pruži mir.

"Želim da ima poverenja u mene, koliko sada ima u mamu", naglasila je.

Na kraju, Ivana je govorila i o svom privatnom životu i budućnosti.

Istakla je da će se jednog dana udati i imati decu, ali da će Dušan zauvek biti deo nje.

"Budući suprug će biti veoma dobro upućen u situaciju", rekla je, dodajući da ne vidi problem u tome, iako je svesna da je situacija teška.

Jasno je poručila da, ako neko ko je voli ne može da ponese tu vrstu odgovornosti i žrtve, onda ta osoba nije za nju.

Čak 70 odsto braće i sestara dece sa smetnjama u razvoju preuzima veću odgovornost

Priča Ivane Vasiljković oslikava suštinu fenomena "staklene dece", dece koja se često ne vide jer ne prave probleme, ali snose ogromnu emocionalnu težinu.

Prema istraživanjima iz Evrope, čak 70 odsto braće i sestara dece sa smetnjama u razvoju preuzima povećan nivo odgovornosti već u ranom detinjstvu, dok se njihove potrebe često stavljaju u drugi plan.

Emisija "Tražim reč" još jednom je otvorila prostor za razgovor o onima koji ćute, ali duboko osećaju.

O deci koja brzo sazrevaju, uče da razumeju i praštaju, ali retko dobiju priliku da budu viđena.

Komentari (0)