U Srbiji i Republici Srpskoj se obeležava Dan državnosti: Zašto slavimo Sretenje

Na Sretenje 1804. godine, grupa istaknutijih Srba, narodnih prvaka, njih približno 300, većinom iz tog dela Šumadije, a delom i iz drugih delova tadašnjeg Beogradskog pašaluka, odnosno formalno Smederevskog, izabrala je Đorđa Petrovića poznatog kao Karađorđe za vožda.

Iako on nije bio prvi predloženi, konačno je usaglašeno da je Karađorđe valjan izbor. Bio je to odlučan i preduzimljiv čovek, dobrostojeći trgovac koji je imao vojničko iskustvo. Prethodno je usaglašeno da vožd naroda ne može biti ni neko od knezova, poput Teodosija Marićevića koji je predlagan, a još manje hajduk poput Stanoja Glavaša, ma koliko inače bili uvažavani. 

Izbor vožda, predvodnika naroda, bio je neophodan pošto je odlučeno da se podigne buna protiv dahija, četvorice samovoljnih gospodara u pašaluku u to vreme. Njihov položaj zapravo nije bio legalan ni sa stanovišta vlasti na Bosforu, odnosno nevoljno je tolerisan. 

Ondašnji sultan Selim III težio je reformi uprave, i nastojao je da obezbedi sigurnost u pograničnom Beogradskom pašaluku, ali je bio primoran da popusti pred samovoljom dahija zbog međunarodnih prilika, ponašanja revolucionarne Francuske.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Dahije su Beogradom ovladale leta 1801. da bi decembra te godine uklonile Mustafa pašu, koji je u sećanju Srba ostao kao primer ako ne pravdoljubivosti onda korektnog ponašanja prema Srbima. Teror dahija doveo je do širokog nezadovoljstva, kako Srba, tako i razumnijih Turaka, lojalnih legalnim vlastima.

Pošto su se dahije dočepale pisma koje je valjevski knez Aleksa Nenadović uputio austrijskom zapovedniku u Zemunu majoru Mitezeru, započela je Seča knezova, sistematsko ubijanje, uklanjanje viđenijih i preduzimljivijih među Srbima, posebno iz Posavine i uopšte pograničnog pojasa. Dahije su nesumnjivo verovale da će uklanjanjem najuglednijih obezglaviti Srbe, i svaki otpor.

Karađorđeva buna

Buna koju je poveo Karađorđe bila je pre svega otpor samovolji dahija, a nikako bunt protiv Sultana, odnosno legalnih vlasti u Stambolu, a tek docnije pošto je ustanak dobio širi zamah, buna je prerasla u opšti ustanak protiv turske vlasti. 

Karađorđeva buna, danas znana kao Prvi srpski ustanak, koji je razmerama I snagom iznenadio i turske vlasti i onovremenu Evropu, ispostaviće se kao rađanje novovekovne Srbije. 

Izgradnja nacionalne države Srba, koja je započela Karađorđevom bunom, a nastavljena Drugim ustankom pod MIlošem Obrenovićem, i zaokružena legalizacijom autonomnog statusa Srbije tridesetih, ostavila je takav utisak na savremenike da je Leopold Ranke, veliki nemački istoričar i mlađi savremenik, taj period nazvao Srpska revolucija. 

Ona je, pokazalo se, u to vreme bila uzor ne samo potlačenim hrišćanima, kao Grcima, nego i pojedinim narodima Evrope. U novije vreme se čak ističe da je Srpska revolucija, posebno vešto diplomatsko manevrisanje Miloša Obranovića, poslužila kao uzor i Teodoru Herclu, odnosno njegovim ranim zamislima stvaranja samostalne države jevrejskog naroda.  

Kako se širio Prvi srpski ustanak

Izbor Karađorđa za vožda Prvog srpskog ustanka, u Orašcu februara 1804. pored drugog, bio je plod činjenice je posedovao ratno iskustvo.
Vojevao je u austrijskim frajkorima 1788/1791 do Svištovskog mira. Te austrijske formacije uglavnom su, prema Turskoj, popunjavali Srbi. Pretpostavljeni su im najčešće bili graničarski oficiri. Upamćeni su njihovi zapovednici, kao pukovnik Mihailo Mihaljević ili kapetan Koča Anđelković, o kom su ispevane pesme.

Buna se, zahvaljujući odlučnosti Karađorđa, brzo širila. Podigavši se na oružje, u čemu je Karađorđe imao mnogo muke, srpski ustanici oslobodili su veći deo pašaluka, počev od Kolubare, preko Šumadije, potom istočnih krajeva, Pomoravlja, Podrinja, odakle se buna nadalje širila prema jugu. 
Dahije su, našavši se u bezizlaznoj poziciji, a takođe bez podrške legalnih turskih vlasti, pokušale beg niz Dunav. Posekao ih je vojvoda Milenko Stojković, jula 1804, na dunavskom ostrvu Ada Kale, u Đerdapu, koje su tada nastanjivali Turci. Odstranjivanje dahija uživalo je podršku legitimnih vlasti na Bosforu.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Pošto se buna rasplamsala, a Bećir paša iz Bosne nije uspeo da primiri Srbe, Sultan na ustanike šalje Hafiz pašu. Upravo u toj fazi ustanak prerasta u opšti bunt protiv Turaka, odnosno Osmanske vlasti. Prethodno, ustanici su se borili protiv uzurpatora, od poraza Hafiz paše na Ivankovcu, postaje nesumnjivo da su Srbi u ustanku protiv turske vlasti uopšte. 

Posle Boja na Ivankovcu, nedaleko od Ćuprije, avgusta 1805, slede pobede Srba na Mišaru, avgusta 1806, i na Deligradu, septembra.
Uslediće pregovori, tokom leta i jeseni te godine, znani kao Ičkov mir, kojima je trebalo da se postigne obostrano prihvatljivo mirovno rešenje. Pošto je, međutim, u međuvremenu Rusija zaratila s Turskom, Srbi su pozvani da nastave borbe. Celokupan Beogradski pašaluk oslobođen je tokom 1807. godine.

Vezivanje za Rusiju odrediće i konačni ishod Prvog srpskog ustanka. Pošto su Rusija i Osmanska Turska potpisali mir u Bukureštu 1812. Rusija se, suočena sa Napoleonovom invazijom, okrenula ratu protiv Francuza, prepustivši Srbe. 

Drugi srpski ustanak

Turska je Karađorđev ustanak ugušila 1813. godine. Te jeseni, usledio je egzodus ustaničkih prvaka i samog Karađorđa, kao i velikog dela naroda, preko Save i Dunava u Austriju. U Srbiji, odnosno Beogradskom pašaluku zaveden je strahovit teror, čak i gori od onog pod dahijama. 

Dogodiće se potom neuspela Hadži Prodanova buna 1814, takođe ugušena u krvi, a zatim Drugi srpski ustanak aprila 1815. godine, na Cveti, u Takovu. Knjaz Miloš Obrenović koji ga je predvodio, pokazaće se ne samo kao vešt ratnik nego i mudar pregovarač. Upravo on je, postupno, izdejstvovao povlačenje Turaka, osim iz utvrđenih gradova, podelu zemlje seljacima i dalje tiho osamostaljenje.  

slobađanje Srba, tokom Srpske revolucije počev od Karađorđeve bune 1804. bilo je plod jedinstvenog napora najvećeg dela naroda, uz ogromne žrtve, što je uz sve mene i lomove, krunisano postupnim stvaranjem, obnovom, samostalne Srbije. Pritom, osim izvesne pomoći Rusije, što je u jednoj fazi skupo plaćeno, Karađorđevi ustanici pomoć su imali isključivo od sunarodnika, Srba sa prostora Austrije, uglavnom potonje Vojvodine, odakle su pristizali naoružanje i municija, prvi školovani oficiri, a onda i učeni ljudi poput Dositeja Obradovića, Ivana Jugovića, Mihaila Filipovića, pisari, nastavnici Velike škole. Izuzetnu ulogu, svestranom podrškom osamostaljenju Srba, imao je tada karlovački mitropolit Stefan Stratimirović. 

Ustav i Dimitrije Davidović

Takođe na Sretenje 1835. godine, donet je i prvi, kratkotrajni ustav Kneževine Srbije. Njegov tvorac Dimitrije Davidović, prethodno je u Beču, gde je studirao medicinu, osnovao 1813. "Novine serbske". Uređivao ih je i vodio zajedno a Dimitrijem Frušićem, takođe studentom. Obojica su bili rodom iz Srema. 

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

List je ugašen februara 1822, usled finansijskih nedaća. Davidović je potom prešao u Srbiju knjaza Miloša gde nastavlja da objavljuje novine, ali obavlja i brojne druge zvanične funkcije, po volji knjaza Miloša, da bi takođe uobličio i ustav koji će postati poznat kao Sretenjski.   
Davidoviću su prilikom oblikovanja Sretenjskog ustava uzori bili odgovajući pravni spomenici Francuske, odnosno Belgije, tada ubedljivo najslobodoumniji na svetu. 

Otuda, iako je usvojen, Davidovićev ustav bio je, formalno, na snazi svega 55 dana. Okolne sile odmah su se suprotstavile takvom ustavnom ustrojstvu. Većina zemalja ondašnje Evrope nije ni imala ustave, pa ni Austrija i Rusija. 

Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, a kao državni praznik u Republici Srbiji obnovljen je 10. jula 2001, a slavi se od 15. februara 2002. godine.

Republika Srpska i Srbija utvrdile su zajedničko obeležavanje Sretenja kao Dana državnosti Deklaracijom o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, donesenoj na Svesrpskom saboru u Beogradu u junu 2024. godine.

Komentari (0)