"Ljudi sa KiM kidnapovani iz bolnica i sa ulica": Kako film "Žetva" i roman "Srpsko srce Johanovo" razbijaju tišinu

U emisiji "Tražim reč" o ovoj temi govorili su autor romana "Srpsko srce Johanovo" Veselin Dželetović i sekretar Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih sa KiM Slaviša Vuksanović.

Roman "Srpsko srce Johanovo", koji je poslužio kao inspiracija za film "Žetva", bavi se temom trgovine organima i sudbinama nestalih Srba sa Kosova i Metohije.

Dželetović ističe da u početku nije ni bio svestan težine teme kojom se bavi.

Autor romana rekao je da je u početku pisao o jednom događaju koji mu je izazvao ogromnu bol, a da tada nije znao da zapravo piše o trgovini organima, te da je tek kasnije postao svestan stradanja svojih braće i sestara.

"Srbi sa KiM ubijani dva puta - jednom za života, drugi put kad ih sahrane"

Kako navodi, inspiraciju je pronalazio u susretima i pričama ljudi koje je upoznavao.

"On meni priča priču, a ja shvatam da nosim odgovornost da je prenesem dalje", objašnjava Dželetović.

Printscreen: Newsmax BalkansVeselin Dželetović

Dodaje da često odlazi na Kosovo i Metohiju sa željom da pruži podršku tamošnjim Srbima, ali da se svaki put vraća sa drugačijim osećajem.

"Odlazim da ohrabrim narod koji tamo živi, da im dam bratsku ljubav, a onda shvatim da oni meni daju snagu da nastavim borbu za moj zavičaj Srbi ne idu na Kosovo, oni se vraćaju na Kosovo i Metohiju", poručuje on, naglašavajući duboku vezu naroda sa tim prostorom.

Dodaje da će pisati jednom i o majci koja na groblju doziva sina.

"O majci koja viče sine - javi se- jer ne može da pronađe njegov grob, uništen je. To je bol koju ne možete da zamislite", kaže Dželetović.

Dodaje i da su Srbi na Kosovu i Metohiji ubijani dva puta - "jednom za života, a drugi put kada ih sahrane".

"Bio je teško bolestan"

U romanu, ali i filmu, centralno mesto zauzima priča o strancu koji nakon transplantacije srca počinje da sanja nepoznate predele i simbole koji ga vode na Kosovo i Metohiju. Dželetović objašnjava da je taj lik zasnovan na svedočenju koje je čuo.

"Bio je teško bolestan, jedini spas bila je transplantacija. Rečeno mu je da će čekati godinama, ali mu je ponuđeno da kupi srce. Nakon operacije počinju snovi - zvona, šajkača, predeli koje nikada nije video", ističe autor romana.

Printscreen: Newsmax Balkans

Vođen tim snovima, odlučuje da otkrije poreklo organa.

"Dao je novac da sazna identitet i došao na Kosovo i Metohiju. Tamo je, kako kaže, mogao da dodirne tugu", prepričava Dželetović.

Susret sa porodicom donosi neočekivani obrt.

"Želeo je da pomogne porodici, da im da novac, ali upoznaje dete koje na kraju i usvaja. Sa tim srcem, on je prihvatio i srpsku dušu", ističe autor.

"Moj otac kidnapovan iz automobila sa oznakama Crvenog krsta"

Naglašava da film i roman nemaju političku poruku.

"U romanu i filmu nema mržnje ni politike. To je ljudska priča", kaže Dželetović, dodajući da su uprkos tome nailazili na pritiske.

Dželetović je rekao da im je nuđeno pet miliona evra za snimanje filma, ali pod uslovom da se ne pominje Kosovo, kao i da sumnja da su optužbe o propagandi plaćene.

Printscreen: Newsmax Balkans

Sa druge strane, Slaviša Vuksanović podseća da iza svake priče stoji stvaran život i nerazjašnjena sudbina.

"Moj otac je kidnapovan iz automobila sa oznakama Crvenog krsta. Do danas ne znamo šta mu se desilo", kaže on.

Navodi da je Udruženje osnovano 2000. godine i da se već decenijama bore za istinu.

"Ljudi su kidnapovani svuda"

Vuksanović je istakao da su ljudi kidnapovani na ulicama, u stanovima, pa čak i iz zdravstvenih ustanova, često u prisustvu međunarodnih snaga, i dodao da se vodi prvi sudski postupak od 1999. godine u kojem Srbi imaju status žrtve, ali da pravda i dalje kasni.

Posebno bolno ističe činjenicu da "ne postoji nijedan spomenik za nestala lica na Kosovu i Metohiji, gde bi mogle porodice nestalih da se okupe". 

Printscreen: Newsmax Balkans Slaviša Vuksanović

Govoreći o inicijativama za očuvanje sećanja, pominje projekat "otetaistina.org.rs", gde su zabeležena svedočenja porodica.

"Imamo oko 135 intervjua. To su glasovi koje ne smemo da zaboravimo", kaže on.

Kroz roman i film, ali i kroz lična svedočenja, provlači se ista poruka: ćutanje je saučesništvo. 

U vremenu kada se istina često relativizuje, umetnost postaje prostor u kojem se bol izgovara naglas.

"Što više vremena prolazi, roman sve jače odjekuje", kaže autor, verujući da priče koje su dugo bile potisnute konačno pronalaze put do publike. Jer možda pravda kasni, ali potreba za istinom ne nestaje. A dok god postoji neko ko će je ispričati, postoji i nada da će biti čuta.

Emisiju "Tražim reč" pogledajte u videu:

Komentari (0)