Trampova nova politika prema Bliskom istoku: Kraj intervencionizma?

Povratak Donalda Trampa u Belu kuću doneo je jedan od najsnažnijih zaokreta u američkoj politici prema Bliskom Istoku u poslednjih nekoliko decenija. Njegove nedavne posete ključnim zemljama regiona, poput Saudijske Arabije, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata, jasno su pokazale promenu paradigme – otklon od neokonzervativnog intervencionizma koji je decenijama dominirao američkom spoljnjom politikom, naročito nakon 11. septembra 2001. godine. Umesto retorike o širenju demokratije i ljudskih prava, Tramp se opredelio za pragmatičan, transakcionalan pristup, fokusiran na ekonomske interese i realpolitiku.

Ideali moralnog univerzalizma

Neokonzervativizam je bio ideološki stub američke spoljne politike tokom ranih 2000-ih. Osnovna premisa ove doktrine bila je da SAD imaju moralnu i političku obavezu da intervenišu u inostranstvu radi širenja demokratije, slobode i ljudskih prava. Glavna paradigma intervencionizma bila je da je demokratiju i ljudska prava neophodno braniti makar i vojnom silom, što je dovelo do invazija na Avganistan i Irak, vojnih misija u Libiji i podrške sirijskoj opoziciji protiv Asadovog režima.

Ova politika bila je prožeta univerzalističkim idealima – verovalo se da sloboda i demokratija predstavljaju univerzalne vrednosti koje treba širiti, bez obzira na lokalne specifičnosti. Cilj nije bio samo geopolitički interes, već i moralno opravdanje koje je podsticalo američku intervenciju kao čin humanosti i globalne odgovornosti. Pored toga, oslanjajući se na teoriju demokratrskog mira, američki donosioci odluka smatrali su da je globalni mir lakše postići ukoliko su sve države uređene demokratski, verujući da građani bilo koje nacije, ukoliko imaju slobodu izbora i suverenitet nad donošenjem oduka, neće svojevoljno izabrati da ratuju protiv druge nacije.

Međutim, ova doktrina se pokazala kao problematična u praksi. Vojne intervencije dovele su do dugotrajne destabilizacije regiona, pojave ekstremističkih pokreta poput Islamske države, ogromnih humanitarnih kriza i masovnih migracija. Mnoge zemlje Bliskog istoka, poput Libije i Iraka, ostale su razorene i fragmentirane, sa dubokim tenzijama koje traju i danas. Moralni univerzalizam se u tim okolnostima često doživljavao kao nametanje spoljne volje, bez dovoljno razumevanja za složenosti lokalnih društava i istorijskih konteksta.

U svetlu ovih posledica, Tramp je u svom govoru tokom samita u Rijadu otvoreno kritikovao takav pristup, nazivajući ga "skupe greške" koje su od SAD napravile "globalnog policajca bez rezultata". Naglasio je da su američki vojnici previše puta slani u ratove "koji nisu naši" i koje zemlje nisu želele. Ove reči odražavaju širok sentiment kod američke javnosti, koja je ratove na Bliskom istoku počela da vidi kao besmislene, iscrpljujuće i bez jasnog cilja.

Trampov realpolitički pristup: Pragmatizam i ekonomska diplomatija

Nasuprot idealističkoj paradigmi intervencionizma, Trampova nova politika je izrazito pragmatična. Fokus je pomeren sa širenja demokratije i ljudskih prava na ostvarivanje američkih ekonomskih i strateških interesa kroz sporazume i partnerstva.

Tokom poseta zemljama Zaliva, Tramp je promovisao ekonomske ugovore u vrednosti od milijardi dolara, uključujući ulaganja u energetiku, zelene tehnologije i veštačku inteligenciju. Ovim je jasno stavio do znanja da Bliski istok SAD vide prvenstveno kao prostor ekonomskog takmičenja i investicija, a ne kao vojnu zonu sukoba. Istovremeno, lokalni lideri dobijaju garancije za nastavak tehnološke i ekonomske modernizacije, što doprinosi stabilnosti.

U svom stilu, Tramp je izjavio: "Nećemo da delimo lekcije drugima o tome kako treba da žive", dodajući da su intervencionisti "polupali više nacija nego što su izgradili". Takođe, Tramp je prokomentarisao kako "sjajni mermeri Abu Dabija i Rijada nisu izgrađeni novcem liberala i neokonzervativaca koji su potrošili trilione dolara i i dalje nisu uspeli da izgrade Kabul ili Bagdad ponovo". Ovim pristupom Amerika se distancira od uloge moralnog čuvara svetskog poretka i okreće se realpolitičkom shvatanju globalnih odnosa zasnovanih na interesima i pragmatičnim partnerstvima.

Foto: Tanjug/AP/Alex BrandonDonald Tramp i Mohamed bin Salman

Ipak, ovaj pristup ima svoje rizike. Oslanjanje na autoritarne režime, koji garantuju stabilnost, ali ne i političke slobode, preti da dugoročno pokopa američki moralni kredibilitet i podstaći rast antizapadnih osećanja među građanima koji su gledali na Zapad kao bastion slobode i ljudskih prava. Pragmatizam može doneti kratkoročne koristi, ali zanemarivanje principa pravde i slobode može dati legitimitet novom autoritarizmu i političkoj represiji.

Legitimizacija terorista i autoritarnih režima

Jedan od najkontroverznijih aspekata nove američke politike prema Bliskom istoku jeste signal da su SAD spremne da uključe do sada neprihvatljive aktere poput Hamasa i Islamskog džihada u buduće mirovne pregovore. Ova ideja, najavljena u izjavama iz Rijada i Amana, u potpunom je neskladu sa dosadašnjim pristupom gde su se ove grupe tretirale kao terorističke organizacije bez političke legitimnosti. Trampova administracija to obrazlaže kao potrebu za "inkluzivnijim dijalogom", tvrdeći da se održivi mir ne može postići bez učešća svih relevantnih snaga na terenu. Ipak, ova pragmatična kalkulacija nosi ozbiljne etičke i strateške posledice.

Uključivanje Hamasa, koji u svojoj povelji još uvek negira pravo Izraela na postojanje i koristi antisemitsku retoriku, u međunarodne mirovne procese predstavlja udar na dosadašnje principe američke politike prema izraelsko-palestinskom sukobu. Legitimizacijom organizacija koje sistematski potiskuju opoziciju, ograničavaju slobodu govora, vrše verski i politički progon i koriste nasilje kao instrument vlasti, SAD rizikuju da izgube moralni kredibilitet kao branilac demokratije i ljudskih prava. Lokalno stanovništvo u Gazi, koje živi pod represijom Hamasa, ovakvu promenu može doživeti kao napuštanje, dok Izrael i njegovi saveznici upozoravaju da bi ovakav "balansirani pristup" mogao osnažiti radikalizam i produbiti krizu bezbednosti u regionu.

Foto: Tanjug/AP/Bandar Aljaloud/Saudi Royal PalaceAhmedo al-Šara i Donald Tramp na sastanku u Rijadu

Jednako kontroverzna bila je i Trampova odluka da se tokom turneje po Bliskom istoku sastane sa Ahmedom al-Šarom, bivšim komandantom al-Kaide koji je postao predsednik Sirije nakon svrgavanja Bašara al-Asada u decembru 2024. godine. Al-Šara, poznat i kao Abu Muhamed al-Džolani, nekadašnji lider Džabhat al-Nusre, prekinuo je veze sa al-Kaidom 2016. godine i rebrendirao svoju grupu kao Hajat Tahrir al-Šam (HTS), pokušavajući da se distancira od svog džihadističkog nasleđa. Tokom sastanka u Rijadu, Tramp je najavio ukidanje svih američkih sankcija Siriji, hvaleći al-Šaru kao "snažnog lidera" i izražavajući nadu u normalizaciju odnosa između Sirije i Izraela kroz Abrahamove sporazume. Ova odluka predstavlja značajan zaokret u američkoj politici prema Siriji, i može izazvati zabrinutost među saveznicima, posebno u Izraelu, zbog al-Šarine ekstremističke prošlosti i neizvesnosti u pogledu njegovih stvarnih namera.

Al-Šara je obećao formiranje inkluzivne vlade i eliminaciju iranskog uticaja u Siriji, ali kritičari sumnjaju u iskrenost njegovih reformi, ukazujući na autoritarne tendencije i ograničene promene u praksi. Za sirijske civile i verske manjine poput Alavita i Jezida, koji su godinama trpeli represiju i nasilje, ova politika može izgledati kao odustajanje međunarodne zajednice od borbe za pravdu i ljudska prava. Za američki imidž, to znači gubitak autoriteta kao globalnog promotera slobode, jer se vrednosti zamenjuju pragmatičnim kalkulacijama, a savezništva grade sa onima koji su nekada promovisali ideologije suprotstavljene temeljnim principima američkog društva.

Trampov model spoljne politike podseća nas na klasični sukob između idealizma i realizma u međunarodnim odnosima. Dok je neokonzervativni intervencionizam bio vođen univerzalnim moralnim vrednostima, on je često bio neefikasan i u praksi kontraproduktivan. Sa druge strane, Trampov realpolitički pristup može doneti veću efikasnost i stabilnost, ali uz cenu legitimisanja autoritarnih režima i relativizacije moralnih principa.

Oslanjanje na režime koji guše političke slobode, ignorisanje patnji i prava građana, kao i podrška ili uključivanje radikalnih i ekstremističkih grupa u diplomatske procese, može dugoročno podstaći nove sukobe, narušiti američki ugled i dovesti do moralne konfuzije u međunarodnoj zajednici.

Komentari (0)