Kako je kriza azotnih đubriva i gasa donela poskupljenje hrane u Evropi

Azotna đubriva, poput uree, amonijum-nitrata i amonijaka, predstavljaju osnovu savremene evropske poljoprivrede i čine ključnu kariku u lancu snabdevanja hranom. Njihova proizvodnja je, iako je to u javnosti manje poznato, neraskidivo vezana za prirodni gas, jer se gas koristi ne samo kao energent, već i kao hemijska sirovina u procesu dobijanja amonijaka, od kojeg se dalje proizvode azotna đubriva. Ova zavisnost učinila je evropsko tržište đubriva izuzetno ranjivim na energetske šokove, ali do 2022. stabilne cene gasa bile su i svojevrsna garancija stabilnog snabdevanja azotnim đubrivima. Period od 2022. do 2025. pokazao je na dramatičan način koliko nagle promene cene gasa mogu da poremete čitav lanac snabdevanja hranom i izazovu političke potrese širom kontinenta.

Azotno đubrivo luksuz za mnoge proizvođače u Evropi

U trenutku kada je u februaru 2022. počeo rat u Ukrajini, Evropa je bila duboko zavisna od ruskog gasa. Više od 40 odsto uvoza dolazilo je direktno iz Rusije, kroz gasovode Severni tok i druge pravce. Prekid ili ograničavanje tog snabdevanja dovelo je do eksplozije cena na evropskim berzama. Tokom leta iste godine cene su dostizale i preko 300 evra po megavat-satu, što je bilo deset puta više od višegodišnjeg proseka. Takav rast nije pogodio samo domaćinstva i industriju, već je gotovo trenutno pogodio i spomenute fabrike azotnih đubriva. Pošto gas čini i do 80 odsto ukupnog troška proizvodnje, svaka promena cene energenata višestruko se reflektuje na krajnji proizvod i njegovu cenu prema kupcima. U roku od nekoliko meseci, cena uree i amonijum-nitrata, koji su se prethodnih godina kretali u rasponu od 250 do 300 evra po toni, skočila je i do 800 evra. Time je azotno đubrivo, bez kojeg se ne može zamisliti intenzivna poljoprivreda, postalo luksuz za mnoge proizvođače u Evropi.

Foto: Newsmax Balkans

Posledice su naravno bile višeslojne. Najpre su brojni evropski proizvođači đubriva bili prinuđeni da obustave proizvodnju. Fabrike u Nemačkoj, Francuskoj i Poljskoj privremeno su zatvorene jer je cena gasa bila veća od tržišne cene gotovih proizvoda, što je značilo da bi nastavak rada doneo siguran gubitak. To je dodatno smanjilo ponudu na evropskom tržištu, koje je već bilo pod pritiskom zbog problema u globalnim lancima snabdevanja izazvanim pandemijom. Farmeri su se suočili sa situacijom da đubrivo, ako ga uopšte ima, plaćaju nekoliko puta više nego ranije. Oni koji nisu mogli da priušte takve cene odlučili su da smanje količinu đubriva koje primenjuju, što se odrazilo na prinose useva. Manje đubriva znači manje azota u zemljištu, a samim tim i slabiji rast pšenice, kukuruza, uljane repice i drugih ključnih kultura.

U jesen 2022. postalo je jasno da će žetve u mnogim evropskim zemljama biti ispod očekivanja. Kada je Evropska komisija objavila projekcije o smanjenju prinosa pšenice i kukuruza, berzanske cene ovih žitarica skočile su naglo, jer su trgovci očekivali manju ponudu i veću konkurenciju za raspoložive količine. Rast cena žitarica povukao je sa sobom i rast cena prehrambenih proizvoda, pre svega hleba, brašna, testenina i stočne hrane. Taj rast nije ostao na poljoprivrednom nivou, već se preneo i na potrošače u trgovinskim lancima, koji su se već suočavali sa inflacijom i poskupljenjima energenata zbog ostalih faktora. Kućni budžeti su postali pod još većim pritiskom, što je izazvalo nezadovoljstvo i na društvenom i na političkom planu.

Poljoprivrednici su prvi izašli na ulice. Tokom 2022. i 2023. godine širom Evrope viđene su slike traktora parkiranih na autoputevima i centralnim trgovima velikih gradova. Farmeri su zahtevali od vlada subvencije, ograničavanje marži i pomoć u nabavci đubriva. Njihova poruka bila je jednostavna: bez pristupačnog đubriva nema ni hrane. Posebno su glasni bili poljoprivrednici u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj, gde su protesti često bili višednevni i blokirali normalno funkcionisanje gradova. U zemljama poput Poljske i Mađarske, protesti su dobili i širu političku dimenziju, jer su se povezali sa kritikama evropske politike sankcija i zelene agenda koje dodatno pritiska poljoprivredu.

Foto: Envato

Evropske vlade su pokušale da odgovore različitim merama. Neke su uvele direktne subvencije za nabavku đubriva, druge su oslobađale poljoprivrednike dela poreza ili im nudile povoljne kredite. Evropska komisija je aktivirala krizne fondove i dozvolila privremene derogacije od određenih ekoloških standarda, kako bi se omogućilo veće korišćenje obradivog zemljišta i pokušalo da se nadoknadi manji prinos. Ipak, suštinski problem je ostao: cena prirodnog gasa bila je i dalje znatno viša nego u periodu pre 2020, a samim tim i cena azotnih đubriva. Kada su cene gasa tokom 2023. počele da padaju zahvaljujući diversifikaciji snabdevanja LNG-om iz Sjedinjenih Američkih Država, Katara i drugih izvora, mnogi su očekivali da će i đubrivo pojeftiniti. Do određenog pada jeste došlo, ali novi „normalan“ nivo bio je stabilizovan na oko 400 do 500 evra po toni, što je i dalje dvostruko više od proseka pre krize.

Prirodni gas postao ne samo energetski, već i politički faktor

Ova nova realnost značila je da evropska poljoprivreda ulazi u period trajno viših inputa. Farmeri su morali da planiraju proizvodnju pod pretpostavkom da su troškovi đubriva hronično veći, što je sužavalo njihove profite i smanjivalo konkurentnost u odnosu na proizvođače iz regiona sveta gde su inputi jeftiniji, poput Severne i Južne Amerike. Istovremeno, potrošači u Evropi nastavili su da osećaju posledice u vidu viših cena hrane, što je hranilo nezadovoljstvo i dodatno pojačavalo pritisak na političke elite. Protesti poljoprivrednika nastavili su se i 2024. i 2025. godine, sada često povezani sa kritikama Zelenog dogovora i klimatskih politika EU. Farmeri su smatrali da je nepravedno da se od njih traže dodatne investicije u održivost i smanjenje emisija u trenutku kada se već bore sa osnovnim preživljavanjem zbog visokih troškova azotnih đubriva.

Sve ovo pokazuje da je prirodni gas postao ne samo energetski, već i politički faktor od presudnog značaja za evropsku poljoprivredu i sigurnost hrane. Od 2022. do 2025. gas je direktno diktirao cenu azotnih đubriva, a preko njih i cenu osnovnih prehrambenih proizvoda. Veza između energetskog i poljoprivrednog sektora postala je očigledna i dramatična: kada gas poskupi, poskupljuje i hleb. Time je energetska kriza prerastala u prehrambenu krizu, a prehrambena kriza u političku. Čak i kada su cene energenata donekle stabilizovane, rana na evropskoj poljoprivredi i poverenju potrošača ostala je duboka. Kontinent se našao suočen sa realnošću da bez sigurnog i pristupačnog snabdevanja gasom ne može da obezbedi ni stabilnu i pristupačnu hranu za svoje građane.

Komentari (0)