Kraj UN misije u Libanu

Nakon skoro pola veka mirovne misije UNIFIL (United Nations Interim Force in Lebanon), u avgustu ove godine usvojena je rezolucija Saveta bezbednosti kojom je predviđeno povlačenje trupa iz Libana do decembra 2026. Time se zatvara jedno od najdužih poglavlja u istoriji mirovnih operacija UN.

UNIFIL je uspostavljen 1978. godine nakon izraelske invazije na jug zemlje, sa ciljem da nadgleda povlačenje izraelskih snaga, obezbedi mir i sigurnost duž granice i pomogne libanskoj vladi da povrati kontrolu nad tim područjem.

Misija je tokom decenija postala sinonim za dugotrajnu međunarodnu prisutnost u regionu, dok je njen mandat značajno proširen Rezolucijom 1701 iz 2006. godine, usvojenom nakon još jednog razornog rata između Izraela i Hezbolaha. Tada je UNIFIL dobio zadatak da nadgleda prekid neprijateljstava, pruži logističku i operativnu podršku Libanskoj vojsci (LAF) na jugu i pomogne u humanitarnim operacijama.

Trenutno misija broji između 10 i 12 hiljada pripadnika iz više od 40 zemalja, što je čini jednom od najširih multinacionalnih operacija u savremenoj istoriji UN. Najveći kontingenti dolaze iz Indonezije, Nepala, Malezije, Indije, Španije, Gane, Kine i Francuske dok su važnu ulogu igrale i zemlje poput Srbije, Poljske, Finske i Južne Koreje. Njihova prisutnost bila je ključna za očuvanje krhkog mira duž granice, ali i za održavanje minimuma stabilnosti u zemlji obeleženoj političkim krizama i ekonomskim kolapsom.

Međutim, poslednjih godina situacija se promenila. Jačanje izraelskih vojnih kapaciteta na severnoj granici, zajedno sa odlukom libanske vlade da formalno započne proces razoružanja Hezbolaha, doveli su Savet bezbednosti UN do zaključka da uslovi za nastavak misije više ne postoje.

U obrazloženju rezolucije naglašeno je da je primarni cilj – stabilizacija juga Libana i stvaranje preduslova da odgovornost preuzmu libanske institucije – u velikoj meri postignut, iako bezbednosna situacija i dalje ostaje krhka i neizvesna. UNIFIL se zato povlači postepeno, od 2025. pa sve do kraja 2026. godine.

Izraelski udari i degradacija Hezbolaha

Ratna dinamika između Izraela i Hezbolaha od početka 2024. godine ušla je u novu fazu. Najpre je u septembru te godine izraelska vojska izvela ciljanu operaciju u srcu Libana i likvidirala Hasana Nasralu, dugogodišnjeg lidera Hezbolaha. Eliminacija šiitskog vođe označila je prekretnicu: komandna struktura organizacije bila je ozbiljno narušena, logistički pravci iz Sirije i Irana pretrpeli su gubitke, a moral unutar redova boraca doveden je u pitanje.

U oktobru je usledila velika izraelska invazija na južni Liban, praćena masovnim vazdušnim udarima. Ciljevi su bili jasni: uništavanje skladišta oružja, komandnih centara i tunelske infrastrukture kojom se Hezbolah služio. Najrazorniji napad dogodio se u naselju Basta u Bejrutu, gde je stradalo mnogo civila, što je izazvalo oštre međunarodne osude. Uprkos civilnim žrtvama, vojni efekti kampanje bili su značajni: Hezbolah je izgubio deo ključne infrastrukture i bio primoran na povlačenje sa nekih strateških položaja.

Krajem godine usledile su i specijalne operacije koje su pokazale širinu izraelskih sposobnosti. Pomorska racija u Batrounu, u novembru 2024, demonstrirala je da Izrael može delovati daleko izvan južnog fronta, čime je Hezbolah stavljen pod dodatni pritisak. Rezultat svega ovoga jeste ozbiljno slabljenje organizacije, koja se, iako i dalje predstavlja pretnju, više ne nalazi na vrhuncu moći kakvu je imala prethodnih decenija.

Novina u Bejrutu: Država preuzima oružje

U atmosferi ovih događaja, libanska vlada je odlučila da pokrene proces koji mnogi nazivaju istorijskim – razoružanje svih milicija. Iako su Taif sporazumi još 1989. godine formalno predviđali kraj oružanih frakcija, njihova implementacija nikada nije sprovedena, a Hezbolah je ostao najmoćniji ne-državni vojni akter u zemlji.

Nova vlada, formirana 2025. godine pod predsednikom Žozefom Aounom i premijerom Navafom Salamom, podigla je ulog obećanjem da će LAF postati jedina legitimna oružana sila. U avgustu je komandant armije, Rudolf Hajkal, predstavio petofazni plan nazvan "Homeland Shield" (Oklop domovine).

Plan je zamišljen kao postupno razoružavanje, počevši od regiona južno od reke Litani, pa sve do severa, Bejruta i doline Bekaa. Vlada je plan formalno podržala 5. septembra, ali bez preciznih rokova, naglasivši da će implementacija zavisiti od kapaciteta vojske i međunarodne podrške.

Naravno, odmah je usledio i veliki otpor i politički pritisak iz šiitskih struktura. Ministri iz redova Hezbolaha i Amala napustili su sednicu kabineta, dok je Naim Kasem, jedan od vodećih ljudi Hezbolaha, upozorio da je razoružanje "smrtni greh" i da je oružje potrebno da bi se borili protv neprijatelja, misleći pre svega na Izrael. Kasem je pozvao svoje pristalice da budu spremne na odbranu svojih položaja i da ne prihvataju razoružanje libanske vlade, što otvara prostora za novi unutrašnji sukob.

Koliko daleko država može da ide?

Iako plan Oklop domovine predstavlja istorijsku šansku za konsolidaciju države, njegova implementacija suočava se sa brojnim izazovima. Pored najavljenog otpora Hezbolaha i potencijala za novi građanski rat, postojie rizici vezani za kapacitete same vlade. Najveći izazov jeste vojno-tehnološka opremljenost LAF-a. Vojska godinama trpi od nedostatka resursa, zastarele opreme i nedovoljne obuke. Imajući u vidu decenije zapostavljanosti i manjka finansija, suočavanje sa dobro naoružanom i disciplinovanom milicijom poput Hezbolaha biće ogroman izazov.

Pored toga, postoje i izazovi spoljnopolitičke prirode. Libanska vlada insistira da razoružanje mora biti recipročno, tj. da se paralelno mora okončati izraelsko bombardovanje i povlačenje trupa koje povremeno ulaze u pogranične zone. Bez toga, Bejrut smatra da bi razoružavanje značilo jednostrano slabljenje u odnosu na Izrael. Ukoliko Izrael odluči da nastavi sa bombardovanjem pozicija unutar Libana kako bi eliminisao Hezbolah, razoružanje će biti odloženo i onemogućeno.

Takođe postoji i šira međunarodna dimenzija. Sjedinjene Države, Francuska i UN obećavaju finansijsku i tehničku podršku, ali naglašavaju da bez unutrašnje političke kohezije plan nema izgleda na uspeh. Fragmentirana parlamentarna scena, duboke sektaške podele i tradicija slabih institucija stvaraju ambijent u kojem svaki pokušaj centralizacije moći nailazi na otpor.

Ipak, proces je već počeo. Prva faza obuhvatila je prikupljanje oružja i rušenje bunkera južno od reke Litani, čime je poslat signal da država namerava da povrati monopol sile. Ostatak implementacije zavisiće od sposobnosti nove vlade da se izbori sa gorepomenutim izazovima.

Šta nosi budućnost?

Ako Bejrut uspe da razori vojnu strukturu Hezbolaha, to bi bio presudan trenutak za suverenitet Libana. Po prvi put u modernoj istoriji, država bi imala punu kontrolu nad pitanjem rata i mira. Time bi se otvorio prostor za jačanje institucija i ekonomski oporavak zemlje, uz podršku međunarodnih partnera.

Svakako, rizici su ogromni. Iznutra, preti opasnost od građanskog rata ukoliko Hezbolah odluči da oružano odgovori na vladine poteze. Spolja, ostaje mogućnost novih izraelskih udara ili pritisaka iz Irana i ostataka šiitskih milicija iz Sirije. Bez obzira na sve, jasno je da će naredna godina biti presudna za budućnost Libana.

Kraj UNIFIL-a označava kraj jedne ere i simbolično stavlja teret odgovornosti na pleća libanskih institucija. Izrael nastavlja vojnu inicijativu i nastoji da spreči obnovu Hezbolaha, dok libanska vlada pokušava da kapitalizuje trenutnu slabost organizacije kako bi konačno zaokružila državnost. Da li će u tome uspeti zavisi od sposobnosti da premosti unutrašnje podele, obezbedi međunarodnu podršku i izgradi vojnu snagu koja će moći da se nosi sa izazovima.

Na jednom tasu je mogućnost jačeg, nezavisnijeg i suverenijeg Libana. Na drugom stoji pretnja da će zemlja ostati zatočenik unutrašnjih sukoba i geopolitičkih interesa regionalnih sila, pre svega Izraela i Irana. Upravo taj balans čini naredne mesece presudnim — ne samo za Liban, već i za čitav region Bliskog istoka.

Komentari (0)