Kako je Margaret Tačer "finansijalizovala" britansku ekonomiju

Održavana je mešovita (kejnzijanska) ekonomija sa nacionalizovanim industrijama, snažnim sindikatima, obimnom socijalnom državom i visokim stepenom regulacije različitih privrednih grana. Do kraja 1970-ih taj model je bio opšte prihvaćen, a svako ko bi predložio suprotno bio je mahom politički marginalizovan. Državna intervencija bila je prihvaćena od Laburističke partije, koja joj je tradicionalno bila sklona, ali i od Konzervativne partije koja joj istorijski nije bila sklona.

Ovo je trajalo politički uspešno sve dok konzervativna liderka Margaret Tačer 1979. nije došla na vlast sa radikalno drugačijom agendom i političkim programom. Njena vlada je drastično raskrstila sa ovim pristupom i sprovela seriju tržišno orijentisanih reformi u ekonomiji koja se nalazila u godinama stagnacije, visoke inflacije, štajkova, prekida snabdevanja električnom energijom i opšte neefikasnosti.

Ona je upotrebila monetarne mere i fiskalnu odgovornost kroz štednju sa ciljem da obori inflaciju, a zatim je pokrenula politike privatizacije, liberalizacije i deregulacije ekonomije sa ciljem njene trajne transformacije.

Primena monetarističke politike zaustavila je hiperinflaciju (sa preko 20 odsto u 1980. na oko četiri odsto u sredini decenije), ali je istovremeno dovela do naglog porasta nezaposlenosti, sa nekoliko procenata na preko 12 odsto radne snage (više od tri miliona ljudi krajem 1981).

Borba sa sindikatima postala je otvorena, a mnoge odredbe su zabranjivale otvaranje novih štrajkova bez tajnog glasanja, ukinute su obavezne sindikalne članarine, a najdalekosežniji sukob bio je granski štrajk rudara 1984. godine, gde je u dosta političkih trvenja premijerka Tačer izašla kao pobednica, a što se često posmatra kao i prekretnica njene vlasti.

Vlada Margaret Tačer je masovno prodala državna preduzeća. Tokom osamdesetih privatizovani su ključni sektori, uključujući British Aerospace (1981), British Telecom (1984), British Leyland (1984), Rolls-Royce (1987) i British Steel (1988), kao i elektroprivreda, gasne industrije i poljoprivreda. Privatizacija je stvorila „vlasništvo nad akcijama“ širom društva, te je udeo građana koji drže akcije porastao sa svega sedam odsto odraslog stanovništva 1979. na oko 25 odsto krajem 1989.

Država je omogućila otkup stanova i kuća koji su bili u državnom vlasništvu, što je stvorilo i novo veliko tržište sektora nekretnina i šire rašireno vlasništvo nad njima. Paralelno je ukinuto dugo važeće ograničenje na kretanje kapitala (devizne kontrole) uvođenjem slobodne razmene valuta 1979. Kao rezultat toga, britanska neto finansijska imovina u inostranstvu narasla je skoro devet puta, sa 12 milijardi funti 1979. na 110 milijardi krajem 1986. godine. Ovim merama oslobođena su finansijska tržišta i omogućeno stranim ulagačima da teže ulažu u britansku privredu.

Istovremeno, oslabljena je ranija industrijska politika države. Umesto subvencija i zaštite domaće proizvodnje po svaku cenu, podsticana je konkurencija. Prethodni model gde je država direktno pomagla rudnike, čeličane i tešku industriju tokom 1950-ih, 1960-ih i 1970-ih bio je napušten. Od 1979. važio je stav da "deindustrijalizacija i strukturna nezaposlenost moraju da budu prihvaćeni kao cena reformi".

Foto: AP/J. Scott Applewhite

I zaista, prema rečima istoričara E. Hobsvama, u periodu 1980–1984. došlo je do svojevrsnog „industrijskog holokausta“, jer je kapacitet britanske industrije smanjen za oko četvrtinu.

Sa druge strane, na finansijskim tržištima izmenjene su postojeće regulacije. Finansijski zakon iz 1986. (Financial Services Act) i prateći „Big Bang“ praktično su ukinuli mnoge restrikcije u Londonu. Oslobađanjem brokerskih provizija, dozvolom ulaska stranih finansijskih firmi i

ukidanjem naknada za sklop berzanskih poslova, "City of London" je brzo prerastao u globalno finansijsko središte. Spomenuti Big Bang oslobađao je bankarske i tržišne poslove od dotadašnjih pravila, što je značajno povećalo ulogu finansija u privredi i dovelo do buma ovog sektora.

Istovremeno, pravni okvir tržišta rada je izmenjen tako da direktnije ograničava moć sindikata. Uvodili su se sekretni izlasci za štrajk, zabranjivali štrajkovi drugog nivoa, a državne subvencije industriji su drastično smanjene.

Društvene i ekonomske reforme osamdesetih ubrzale su proces finansijalizacije, odnosno rasta uloge finansijskog sektora u odnosu na proizvodnju. Stručnjaci pojašnjavaju da se finansijalizacija najjasnije vidi kroz brži rast tržišta kapitala u odnosu na stvarnu (robnu i uslužnu) ekonomiju.

U Britaniji je nakon ovih reformi bankarski i investicioni sektor počeo znatno da preovladava, te su investicije u finansijske usluge između 1979. i 1989. porasle za čak 320 odsto, dok su investicije u industrijsku proizvodnju porasle samo 12,8 odsto. Bankarski bilansi su se uvećali tako da su sredinom 2000-ih vrednost bankarskih aktiva prelazila pet puta bruto domaći proizvod zemlje.

Foto: AP/Gerald Penny

Država je aktivno pomagala ovaj proces. Ministarstvo finansija je ojačalo na štetu Ministarstva industrije, da bi finansijskom sektoru bilo stalno obezbeđeno povlašćeno mesto. Vlada je obrazovala novi ekonomski okvir koji je “inače prema slobodnim tržištima, ali u praksi favorizuje finansije”. London je podstican da privuče kapital i investitore, a industrijska proizvodnja je stavljana pod kontrolu kreditnih institucija ili se prodavala privatnicima. U tom smislu, Britanija je osamdesetih postala jedna od najbrže finansijalizovanih razvijenih ekonomija tog vremena.

Dugoročni efekti finansijalizacije su ogromni. Do sredine 2000-ih britanski finansijski sektor je postao najveći među razvijenim zemljama G7. Istovremeno, industrijska proizvodnja je strmoglavo opadala, jer je 1970. industrija činila 30 odsto BDP i zapošljavala oko 35 odsto radnika, da bi do 2010. taj udeo pao na tek 13 odsto BDP (10 odsto zaposlenih).

Dok su investicije u finansije masovno rasle, "stvarna privreda" je ostajala bez novih ulaganja i modernizacije. U kratkom roku, potezi Margaret Tačer izazvali su veliku turbulenciju: inflacija je zaustavljena, ali po cenu teške recesije 1980–1982. Prihodi od industrije i rudarstva su znatno opali, a sa otpuštanjima nezaposlenost je dostizala nivoe iz krize 1930-ih.

Mnoga tradicionalna radna mesta u rudnicima, teškoj industriji i trajektno-železničkom prevozu trajno su nestajala. Usledile su socijalne posledice u regionima nekada jakim u industriji (delovima Škotske, Velsu, severnoj Engleskoj) i nezaposlenost je postajala dublji problem.

Dugoročno, efekat je ipak bio mešovitog rezultata, sa određenom cenom, ali i pozitivnim efektima koje je teško ignorisati. Sa jedne strane, od sredine osamdesetih započeo je privredni rast (rekordnih četiri odsto godišnje), čemu je delimično doprineo i nalet prihoda od nafte iz Severnog mora. Sa druge strane, ekonomija je postala zavisna od kreditnih tokova, rasta cena imovine (nekretnina, akcija) i usluga. Kapital je uglavnom odlazio u bankarski i finansijski sektor, umesto u nove fabrike ili naučno istraživanje.

Foto: AP/Bob Dear

O tome svedoče i podaci da na primer, tržišna vrednost londonske berze je 1979. iznosila oko 40 odsto godišnjih prihoda budžeta, da bi 2012. porasla na 300 odsto (odnosno 1,76 biliona funti). Konzervativna vlada je sa jedne strane podigla stopu zaposlenosti u kasnim osamdesetima (zahvaljujući fleksibilnijem tržištu rada), ali su s druge strane prihodi masa (plate) znatno zaostajali za rastom korporacijskih profita.

Dakle, nasleđe tačerizma duboko je promenilo britansku ekonomiju i transformisalo je iz jednog modela u potpuno novi način operisanja. Tradicionalni model sa snažnom državom i

industrijskom proizvodnjom zamenjen je liberalizacijom i dominacijom sektora finansija. Mnogi ključni elementi njenih reformi (privatizacija, deregulacija, niži porezi na kapital, fleksibilniji radni odnosi) ostali su na snazi i u narednim dekadama. Istovremeno, veliki rast londonskog finansijskog sektora i proširenje vlasništva nad imovinom doneli su i nove izazove: visoka nejednakost prihoda, zavisnost ekonomije od spekulativnih ulaganja i ranjivost na finansijske krize.

Foto: AP/Lionel Cironneau

Ovaj model, koji je nastavio da funkcioniše i nakon pada konzervativaca sa vlasti, davao je solidne ekonomske rezultate i u drugoj polovini 1990-ih i tokom 2000-ih. U ovom periodu vlasti laburista država je imala jak privredni rast baziran na ovom modelu, iako je drastično više trošila na socijalnu potrošnju poput zdravstva ili obrazovanja.

Međutim, od Svetske finansijske krize 2008. Ujedinjeno Kraljevstvo biva značajno pogođeno posledicama i kroz naredne godine suočava se sa periodima niskog rasta i stagnacije. Iako ekonomski model ne daje više visoke rezultate kao u periodu od druge polovine 1980-ih do 2008, različite vlade u Londonu ne pronalaze lak način da transformišu svoju ekonomiju.

Izlazak iz Evropske unije kroz Bregzit poremetio je domaću ekonomiju i njen tradicionalno izvozno orijentisani finansijski sektor, a ekonomija i državne finansije još uvek u velikoj meri zavise od prihoda i vitalnosti finansijskog sektora. U tom smislu, iako trenutni model ne donosi jak rast kao ranije i mnogi ga krive za visoku koncentraciju bogatstva u Londonu i nepristupačnost nekretnina za prosečnog građana, još uvek fali jasna vizija na koji način bi ekonomija ove države trebalo da se menja. Zbog toga politika Margaret Tačer i njene reforme ostaju još uvek žive, iako je prošlo skoro 40 godina od njihovog sprovođenja, što dovoljno govori o tome koliko su bile transformativne.

Komentari (0)