Rekordni uspon i potpuna propast islandskog bankarskog sektora

Island je početkom 2000-ih godina bio simbol uspeha finansijalizacije, deregulacije i globalne integracije, dok je 2008. postao simbol sistemskog kolapsa, kada je bankarski sektor te zemlje praktično prestao da postoji preko noći.

Da bi se razumela ova transformacija, potrebno je vratiti se u devedesete godine prošlog veka, a koje su bile ključne za ovaj razvoj događaja. Island je decenijama imao relativno zatvorenu, od države vođenu ekonomiju, snažno oslonjenu na ribarstvo i energetiku.

Ulaskom u Evropski ekonomski prostor 1994. godine, Island dobija pristup jedinstvenom finansijskom tržištu EU, bez obaveze članstva. To je iznenada otvorilo vrata liberalizaciji kapitalnih tokova, ali bez punog institucionalnog nadzora ovog sektora koji postoji u velikim državama.

Ključni preokret u ovoj situaciji dešava se početkom 2000-ih, kada islandska vlada privatizuje tri najveće banke – Kaupthing, Landsbanki i Glitnir. Novi vlasnici nisu bili klasični bankari, već agresivni investitori sa snažnim političkim vezama, skloni brzom rastu i visokim rizicima.

Foto: Envato

Deregulacija finansijskog sektora od strane države, slaba supervizija od institucija i mali kapaciteti centralne banke stvorili su idealno okruženje za ekspanziju celog sektora.

Ekspanzija rasta islandske banke

U periodu između 2002. i 2007. godine, kao posledica ovih faktora, islandske banke doživljavaju eksplozivan rast. Njihova aktiva raste sa nivoa od oko 100 odsto BDP na gotovo 1.000 odsto BDP ove male zemlje. 

To su broj i dinamika rasta bez presedana za ekonomiju sa manje od 400.000 stanovnika. Banke se agresivno zadužuju na međunarodnim tržištima, uglavnom u stranim valutama, i koriste taj kapital za kupovinu imovine širom Evrope, od nekretnina i trgovačkih lanaca do medija i sportskih klubova.

Posebno važan element ekspanzije islandskih banaka bila je strategija prikupljanja depozita u inostranstvu.

Najpoznatiji primer je takozvani "Icesave", onlajn štedna platforma banke Landsbanki, koja je nudila izuzetno visoke kamate građanima Velike Britanije i Holandije. Za male štediše, to je delovalo kao sigurna prilika, jer su banke formalno dolazile iz stabilne nordijske države, a što je ulivalo poverenje. U realnosti, iza svih tih rastućih depozita nije stajao fiskalni kapacitet koji bi mogao da izdrži krizu.

Rast islandskog bankarstva bio je zasnovan na tri ključne pretpostavke: neprekidnoj dostupnosti jeftinog međunarodnog kapitala, stalnom rastu cena aktive koju banke poseduju i poverenju da će država u krajnjem slučaju stati iza svojih banaka.

Foto: Envato

Nijedna od ove tri pretpostavke nije bila održiva. Ovaj problem je dodatno pogoršala struktura duga. Banke su se zaduživale kratkoročno, dok su ulagale dugoročno i često nelikvidno.

Istovremeno, bilansi su bili izuzetno složeni, sa velikim unakrsnim vlasništvom između banaka i njihovih glavnih akcionara. To je stvorilo sistem u kojem je mali šok mogao da izazove lančanu reakciju.

Globalna finansijska kriza 2008. godine bila je upravo taj šok, jer iako je pogodila ceo svet, po islandski model rasta bila je specijalno razorna. Kada su međunarodna tržišta kapitala zamrzla likvidnost posle propasti giganta Liman Bradersa, islandske banke su ostale bez mogućnosti refinansiranja.

U roku od nekoliko dana, sve tri najveće banke postale su insolventne. Država, čiji je BDP bio višestruko manji od obaveza banaka, nije bila u stanju da ih spasi.

U oktobru 2008. godine, islandska vlada preuzima domaće operacije banaka, dok strane obaveze praktično ostaju neizmirene. Nacionalna valuta, kruna, gubi više od 50 odsto vrednosti, inflacija eksplodira, a zemlja ulazi u duboku recesiju. Island se tada prvi put u modernoj istoriji obraća Međunarodnom monetarnom fondu za pomoć.

Spor sa Velikom Britanijom i Holandijom

Posebno dramatičan bio je spor sa Velikom Britanijom i Holandijom oko "Icesave" depozita. Ove zemlje su obeštetile svoje građane i zahtevale da Island nadoknadi te troškove.

Islandska vlada je to odbila, a građani su na referendumima dva puta odbacili sporazume koji bi prebacili dug na poreske obveznike. Na kraju, međunarodni sudovi presuđuju da država Island nije dužna da garantuje za privatne bankarske obaveze.

Posledice kolapsa bile su teške, ali i neuobičajene u poređenju sa drugim krizama slične vrste. Island je dozvolio da banke propadnu, uveo je stroge kontrole kapitala i dozvolio devalvaciju valute kako bi obnovio konkurentnost.

Foto: Pixabay

Umesto spasavanja akcionara, fokus je bio na očuvanju socijalne stabilnosti i funkcionisanju realne ekonomije. U narednim godinama, islandsku ekonomiju izvlače izvoz, turizam i fleksibilan kurs. Nezaposlenost, iako je porasla, nikada nije dostigla dramatične nivoe viđene u Južnoj Evropi tih godina. Bankarski sektor je restrukturiran, značajno smanjen i stavljen pod stroži nadzor.

Aktiva banaka danas je višestruko manja u odnosu na period pre krize, a fokus je pretežno domaći.

Važna lekcija islandskog iskustva

Važna lekcija islandskog iskustva jeste razlika između bankarskog sistema i države. Island je pokazao da banke mogu biti "prevelike da bi se spasile", čak i ako nisu "prevelike da bi propale". Takođe je pokazao da brz finansijski rast, ako nije praćen institucionalnim kapacitetima, može da postane egzistencijalna pretnja ne samo za bankarski sistem, već i za čitavu zemlju i njenu ekonomsku stabilnost.

Uspon i pad islandskog bankarstva nije bio slučajnost, već proizvod konkretnih političkih odluka, ideoloških pretpostavki i pogrešnih procena rizika. Njegov oporavak, s druge strane, pokazuje da alternativni putevi izlaska iz krize postoje, ali da oni zahtevaju političku hrabrost, društveni konsenzus i spremnost da se prekine sa dogmama koje su prethodno vodile ka rastu.

Island zato ostaje primer za male države da ekspanzija daleko iznad realnih granica nekada nije održiva i da možda nije vredna rizika, a naročito kada se radi o sektorima čija propast može da pogodi celokupnu ekonomiju.

Komentari (0)