Šta je dovelo Teslu pred sud u EU?

Kada je Tesla početkom 2025. godine podnela tužbu protiv Evropske komisije pred Opštim sudom Evropske unije, povod je bio naizgled jasan i tehnički - carine koje je EU uvela na električna vozila proizvedena u Kini.

Ipak, već u samoj formulaciji tog spora postalo je očigledno da se ne radi o klasičnom trgovinskom neslaganju, već o direktnom sudaru dva koncepta funkcionisanja globalne industrije.

Na jednoj strani nalazi se poslovni model Tesle, izgrađen na maksimalnoj efikasnosti globalnih lanaca snabdevanja, a na drugoj evropska strategija koja pokušava da ograniči kineski uticaj u sektoru koji je postao centralan za budućnost ekonomije, a to su baterije.

Foto: AP/Noah Berger

Evropska unija je u oktobru 2024. uvela definitivne antisubvencione carine na kineska električna vozila i baterije, sa važenjem od pet godina.

Iako je Tesli, zbog saradnje sa Komisijom tokom istrage, dodeljena povoljnija stopa od 7,8 odsto, ta carina se primenjuje povrh standardne EU carine od 10 procenata.

U praksi, to znači da se Teslina vozila proizvedena u Šangaju sistematski čine skupljim i manje konkurentnim, ne zbog kvaliteta ili potražnje, već zbog njihove uključenosti u kineski baterijski lanac.

Upravo zbog toga Tesla ne osporava samo visinu carine, već samu političku logiku odluke.

Šira strategija EU

Da bi se ovaj spor razumeo u punoj meri, neophodno je sagledati širi strateški zaokret Evropske unije prema Kini.

Električna vozila i litijumske baterije više nisu samo proizvodi jedne industrije, već infrastrukturna osnova energetske tranzicije, digitalne ekonomije i bezbednosnog sektora.

Ko kontroliše baterije, kontroliše ne samo brzinu elektrifikacije transporta i stabilnost elektroenergetskih sistema, već i kapacitete za skladištenje energije u kriznim situacijama, autonomiju vojnih sistema i otpornost kritične infrastrukture.

U savremenim oružanim snagama, baterije su postale ključna komponenta za bespilotne letelice, autonomna kopnena vozila, komunikacione sisteme, senzorske mreže i mobilne komandne centre, čime baterijski lanac snabdevanja dobija i jasnu namensku, odbrambenu dimenziju.

Upravo iz tog razloga, pitanje baterija u EU više se ne posmatra isključivo kroz prizmu industrijske politike ili klimatskih ciljeva, već i kroz bezbednosnu arhitekturu kontinenta. Inicijativa "ReArm Europe", koja ima za cilj jačanje evropskih odbrambenih kapaciteta, podrazumeva ne samo povećanje budžeta za naoružanje, već i obezbeđivanje pouzdanih lanaca snabdevanja za ključne tehnologije.

EU mora da smanji zavisnost od Kine

Bez stabilnog i politički pouzdanog izvora litijuma i baterijskih sistema, evropska ambicija strateške autonomije u odbrani ostaje ograničena.

U tom kontekstu, zavisnost od kineskih baterija više se ne doživljava samo kao ekonomski rizik, već kao potencijalna bezbednosna ranjivost.

EU je u prethodne dve decenije polazila od pretpostavke da će otvoreno tržište i regulacija obezbediti optimalnu raspodelu resursa. Međutim, u slučaju baterija, taj model je doveo do strukturne zavisnosti od Kine.

Kritične faze lanca vrednosti kao što je prerada litijuma, proizvodnja ćelija i razvoj industrijske logistike koncentrisane su van Evrope.

Danas EU pokušava da ispravi tu grešku, ali to čini u uslovima u kojima je manevarski prostor znatno sužen: istovremeno mora da ubrza zelenu tranziciju, ojača odbrambene kapacitete u okviru "ReArm Europe" i smanji zavisnost od Kine, bez izazivanja ozbiljnih poremećaja u sopstvenoj industriji.

Suzbijanje Kine kao okvir evropske politike

Carine koje je EU uvela ne predstavljaju izolovanu zaštitnu meru, već deo šire politike strateškog ograničavanja kineske industrijske moći. Iako Brisel izbegava terminologiju "razvezivanja", suština politike je upravo u tome: smanjiti kineski uticaj u sektorima koji se smatraju ključnim za bezbednost i autonomiju Unije.

Uvođenje carina na baterije, koje u nekim slučajevima prelaze 30 odsto, ima jasan signalni karakter. One šalju poruku investitorima, proizvođačima i državama članicama da kineska tehnologija više ne predstavlja neutralan tržišni input, već politički problem. Međutim, ta politika istovremeno otvara ozbiljnu dilemu - može li se kineska dominacija suzbiti bez paralelne izgradnje sopstvenih kapaciteta.

Evropska industrija baterija još uvek je u ranoj fazi razvoja, sa projektima koji zahtevaju godine planiranja, složene regulatorne procedure i investicije koje se mere desetinama milijardi evra pre nego što daju prve ozbiljne proizvodne rezultate.

Izgradnja gigafabrika, razvoj lokalne prerade litijuma, obuka radne snage i uspostavljanje kompletnih lanaca dobavljača ne mogu da se ubrzaju administrativnim odlukama. U tom međuperiodu, carine ne stvaraju funkcionalnu alternativu kineskim baterijama, već pre svega povećavaju troškove za proizvođače i krajnje potrošače, dok istovremeno usporavaju elektrifikaciju transporta i otežavaju ispunjavanje klimatskih i industrijskih ciljeva koje je sama EU postavila.

Iako evropska industrija baterija još nije u potpunosti razvijena, EU već ulaže u konkretne projekte poput gigafabrika baterija, kao i u domaće izvore litijuma u Portugalu, Finskoj i Nemačkoj. Ovi projekti još ne mogu da zamene kineske kapacitete, ali jasno pokazuju da EU sistematski gradi sopstveni lanac vrednosti kao osnovu dugoročne industrijske i bezbednosne autonomije.

Tesla kao tačka lomljenja

Tesla se u ovom kontekstu pojavljuje kao najvidljivija tačka sukoba između geopolitičke nužnosti i tržišne realnosti. Iako je američka kompanija, njen dosadašnji uspeh u velikoj meri je zasnovan na dubokoj integraciji sa kineskim industrijskim ekosistemom, koji je tokom prethodne decenije omogućio brz razvoj i skaliranje proizvodnje električnih vozila.

Fabrika u Šangaju je deo kompleksnog sistema koji povezuje dobavljače baterija, logistiku, državnu podršku i tehnološku ekspertizu. Postojanje ovakve mreže je Kini obezbedilo dominantnu poziciju u globalnim lancima snabdevanja baterijama.

Upravo zbog toga čak i relativno "umerena" dodatna carina od 7,8 odsto u kombinaciji sa osnovnom carinom od 10 procenata, ima značajan efekat na ekonomsku računicu proizvodnje vezane za kineski baterijski lanac. Iz evropske perspektive, ovaj efekat nije samo nuspojava, već i svesno prihvaćen trošak procesa smanjenja zavisnosti od Kine.

Foto: AP/David Zalubowski

Drugim rečima, Teslina tužba nije samo spor oko procenta tarifa, već primer sukoba interesa jedne globalne kompanije i legitimne potrebe EU da zaštiti sopstvenu dugoročnu bezbednost i industrijsku nezavisnost. Tesla želi da nastavi da koristi postojeće proizvodne lance koji su danas najefikasniji, dok EU

nastoji da smanji preveliku zavisnost od Kine u sektoru koji je ključan za energetiku, odbranu i budući ekonomski razvoj.

U tom smislu, EU ne pokušava da "kazni" pojedinačne firme, već da postavi pravila koja dugoročno štite evropsku privredu i bezbednost. Sudski postupak zato predstavlja test da li su mere kojima se ograničava kineski uticaj, čak i kada kratkoročno stvaraju troškove , opravdane kao deo šire strategije jačanja evropske autonomije.

Ishod tog testa imaće značaj daleko širi od Tesle, jer pokazuje koliko je Evropa spremna da koristi pravna i trgovinska sredstva da suzbije kinesku dominaciju u kritičnim tehnologijama i obezbedi sopstvenu industrijsku budućnost.

Da li Mask odstupa od Trampovih načela?

Administracija Donalda Trampa je još tokom prvog mandata uvela široke carine na kinesku robu, a u novijim najavama taj pristup je dodatno zaoštren, uključujući ekstremne carinske stope na kineska električna vozila i baterije. Trampova logika bila je jasna: prekid zavisnosti od Kine, povratak industrijske proizvodnje i korišćenje carina kao alata ekonomske i bezbednosne politike.

Na prvi pogled, Teslina tužba protiv EU zbog carina na kineska električna vozila može da deluje kao odstupanje od tog principa. Međutim, razlika leži u prostornoj i funkcionalnoj podeli interesa. Dok Trampova politika cilja kineski izvoz ka američkom tržištu, Teslin spor sa EU odnosi se na evropsko tržište i na proizvodnju koja je već duboko integrisana u kineski industrijski ekosistem.

Foto: AP/Rick Rycroft

Drugim rečima, Mask ne osporava samu ideju ograničavanja Kine kao strateškog konkurenta, već način i tempo na koji EU sprovodi sličnu politiku, posebno u okruženju u kome evropska alternativa još nije u potpunosti izgrađena.

U tom smislu, Maskov stav nije nužno u suprotnosti sa Trampovim načelima, već ih selektivno primenjuje. Trampov protekcionizam je bio zasnovan na pretpostavci da SAD imaju ili mogu brzo da izgrade domaće kapacitete koji će zameniti kineski uvoz. EU, međutim, nema isti industrijski i fiskalni prostor, pa Mask smatra da preuranjene carine u Evropi proizvode veće troškove nego strateške dobitke.

Njegov spor sa Briselom može da se tumači kao upozorenje da politika suzbijanja Kine, ako se ne sprovodi uz paralelnu izgradnju sopstvenih kapaciteta, rizikuje da pogodi sopstvene kompanije više nego kineske konkurente.

Digitalni front

Maskov paralelni sukob sa Evropskom komisijom oko platforme Iks uklapa se u isti obrazac regulatornog nadmetanja koji vidimo i u slučaju carina na kineska električna vozila i baterije. U oba slučaja EU nastoji da uspostavi političku i regulatornu kontrolu nad infrastrukturom koju smatra strateškom za svoju ekonomsku, bezbednosnu i političku stabilnost. Iz ugla Brisela, to su oblasti koje ne mogu biti prepuštene isključivo tržištu ili volji pojedinačnih globalnih kompanija, naročito u svetu pojačanog geopolitičkog rivalstva sa Kinom.

Mask, međutim, ove poteze tumači drugačije. On ih vidi kao pokušaj političke kontrole i birokratskog gušenja inovacija, zbog čega reaguje oštrom retorikom i otvorenim osporavanjem legitimiteta Evropske komisije. Njegove izjave da bi Komisiju „trebalo ukinuti“ ili radikalno preoblikovati ne predstavljaju samo provokaciju, već i signal dubokog nepoverenja prema evropskom regulatornom modelu. Ipak, takva retorika objektivno ne ide u prilog formiranju jedinstvenog zapadnog fronta prema Kini, jer slabi političko jedinstvo i otvara prostor za kineski narativ o podeljenom i neefikasnom Zapadu.

Foto: Tanjug/AP/Jose Luis Magana

Istovremeno, važno je uočiti unutrašnju kontradikciju u Maskovim stavovima. U ranijim godinama, on je više puta javno zagovarao ideju da bi SAD i EU trebalo da uspostave bescarinsku zonu ili čak funkcionalnu ekonomsku uniju, upravo kako bi Zapad nastupao jedinstveno prema Kini.

Ta ideja polazila je od pretpostavke da SAD i Evropa dele zajedničke vrednosti, tehnološke standarde i bezbednosne interese, te da bi njihova dublja integracija bila najefikasniji odgovor na kinesku industrijsku i tehnološku ekspanziju.

Prilagođavanje Zapada novoj geopolitičkoj realnosti

U tom svetlu, Maskove najnovije izjave o ukidanju Komisije pre treba tumačiti kao kritiku postojećeg institucionalnog modela, nego kao odbacivanje same ideje transatlantske saradnje.

Problem nije u cilju (suzbijanje kineske dominacije u kritičnim sektorima) već u sredstvima i načinu koordinacije. Upravo zbog toga, dugoročno održiva strategija ne bi trebalo da bude sukobljavanje SAD i Evrope, već njihovo dublje usklađivanje industrijske, trgovinske i regulatorne politike, kako bi se kineski izazov adresirao zajednički, a ne kroz međusobne sporove.

Iz te perspektive, i spor oko Tesle i sukob oko platforme Iks mogu se posmatrati kao bolni, ali prolazni simptomi prilagođavanja Zapada novoj geopolitičkoj realnosti.

Bez obzira na oštru retoriku, ostaje činjenica da ni Amerika ni Evropa pojedinačno ne mogu efikasno da odgovore na kineski izazov.

Samo koordinisanim delovanjem, uz jasna pravila, ali i industrijsku snagu, Zapad može izgraditi održivu alternativu kineskim lancima snabdevanja i tehnološkom uticaju.

Komentari (0)