(FOTO) Kolona Titovih poštovalaca u Kući cveća, obeleženo 45 godina od njegove smrti

Noseći državne zastave i simbole nekadašnje SFRJ, u grupama su dolazili Titovi poštovaoci sa prostora cele bivše Jugoslavije, delegacije brojnih udruženja, ali i strani turisti kojima je Kuća cveća jedna od destinacija koje posećuju tokom boravka u Beogradu.

Najbrojniji su Makedonci, stigle su i desetine građana iz Slovenije, Hrvatske, a sa mnogima od njih se pozdravio i fotografisao Titov unuk Joška Broz.

Vence i cveće položili su predstavnici Društva za istinu o Narodno-oslobodilačkoj borbi, Avnojevski forum JB TITO, delegacije srodnih udruženja i brojni pojedinci koji su i porodično posetili Kuću cveća.

Tito je preminuo na današnji dan, pre 45 godina, u Ljubljani, kovčeg s posmrtnim ostacima je "plavim vozom" sutradan iz Ljubljane preko Zagreba stigao u Beograd, dok su hiljade ljudi usput odavali poštu.

Procene su da je Titovoj sahrani prisustvovalo oko 700.000 ljudi, a - prema zvaničnim podacima - ispratilo ga je 209 državnih delegacija iz 128 zemalja sveta.

Kuća cveća na Dedinju je deo Muzeja istorije Jugoslavije i jedno od najposećenijh tuirističkih mesta u Beogradu, a Titovi poštovaoci iz bivših jugoslovenskih republika organizovani se okupljaju na dan Titove smrti 4. maja i 25. maja, koji je u bivšoj SFRJ slavljen kao Dan mladosti. 

Foto: AP/Darko Vojinović

Na čelo Jugoslavije dospeo je pobedom u Drugom svetskom ratu, a possto je sovjetska Crvena armija oktobra 1944. oslobodila Beograd od nemačkih okupatora, zajedno sa partizanskim jedinicama, odnosno NOVJ.

Smatra se da je pokret otpora koji je Josip Broz Tito predvodio bio najjači na tlu na Evrope zapadno od Sovjetskog Saveza i otuda je iz Drugog svetskog rata izašao kao proslavljeni ratni komandant.

Titova biografija

Josip Broz rođen je u Kumrovcu, u Zagorju, nedaleko do granice sa Štajerskom, najverovatnije 7. maja 1892. Otac je bio Hrvat, majka Slovenka.

Nakon neurednog osnovnog školovanja u rodnom mestu, zanat je učio u Sisku. Navodno ubrzo po dolasku u Zagreb 1910. aktivan je u radničkom pokretu, kada postaje član lokalne Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije. 

Radio je potonjih godina u Kamniku, Kranjska, Čenkovu, Češka, kod Minhena u Bavarskoj, Bečkom Novom mestu, ali se nigde nije duže zadržao.
Od 1913. na odsluženju je vojnog roka, gde se istakao kako sticanjem podoficirskog čina, tako i kao drugoplasirani na takmičenju u mačevanju u vojsci Austrogarske. Pobednik je inače bio jedan od nadvojvoda iz kuća Habzburg. 

Foto: AP/Darko Vojinović

Pošto je Beč započeo Prvi svetski rat napadom na Srbiju, našao se na frontu. U prvo vreme ratovao je na srpskom frontu. U njegovim potonjim zvaničnim biografijama taj podatak je bio zanemaren, isticalo se jedino da se zbog nediscipline tada našao zatočen u Petrovaradinu. Potom je upućen na ruski front, u Galiciju. 

Maja 1915. posle ranjavanja, Rusi ga zarobljavaju. Ostatak Prvog svetskog rata provodi u Rusiji. Odbio je da se priključi jugoslovenskoj dobrovoljačkoj formaciji u Rusiji. 

U potonjim biografijama navođeno je da je bio učesnik Oktobarske revolucije, što nije istina. Tokom boravka u Zapadnom Sibiru, ženi se maloletnom kćerkom čoveka na čijem imanju je radio. 

U jesen 1920. sa suprugom dolazi u novoobrazovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Do 1925. živi u mestu Veliko Trojstvo, nedaleko od Bjelovara, gđe je radio u mlinu. Tu mu se rodilo četvoro dece, od kojih je preživeo jedino Žarko. 
Potom boravi u Zagrebu, Kraljevici, Beogradu, Smederevskoj Palanci, da bi se 1927. vratio u Zagreb. Bio je zvanično industrijski radnik, a zapravo više posvećen sindikalno partijskom radu. 

Hapšen je 1927. i 1928. Pošto je osuđen na pet godina robije, iz zatvora će izaći marta 1934.

Foto: AP/Darko Vojinović

Potom postaje član Politbiroa KPJ i profesionalni komunisticki funkcioner. Po svedočenju Vase Kazimirovića, potonjeg istoričara, koji je tada bio skojevac i kao partijski kurir je prenosio novac, visoke partijske funkcionere Komintrena je tada plaćala u rangu primanja direktora banaka u Kraljevini Jugoslaviji.  

Tokom druge polovine tridesetih uspelo mu je da ukloni sa čelnih mesta u partiji više istaknutih funkcionera, počev od prethodnog lidera KPJ Milana Gorkića (Čižinskog) odnosno konkurenata poput Labuda Kusovca ili Petka Miletića. 

Od kraja 1937. predstavljao se kao generalni sekretar CK KPJ. Tokom Građanskog rata u Španiji, prema pojedinim, neproverenim, navodima odlučivao je o sudbinama pojedinih istaknutih partijskih zvaničnika.   

Uspelo mu je da preživi period Velikih čistki u Sovjetskom Savezu, iako je tamo boravio tokom znatnog dela 1938/1939, dok je veći deo prvaka KPJ likvidiran, ili je u najboljem slučaju završio u logorskom sistemu GULAG. 

Oktobra 1940. dospeva i formalno na čelo KPJ.

Pošto je Jugoslavija aprila 1941. okupirana, iz Zagreba odlazi u Beograd, gde će posle naloga iz Moskve, koji je usledio pošto je Sovjetski Savez napadnut, započeti organizaciju ustanka u Srbiji.

Kao vrhovni komandant NOPOJ predvodio je otpor u okupiranoj Jugoslaviji, što je krunisano velikom pobedom. 

Foto: AP/Darko Vojinović

Postupno, krajem 1943. uspelo mu je da se nametne kao glavna snaga otpora unutar Jugoslavije i u očima zvaničnog Londona.  

Kao neprikosnoveni lider socijalističke Jugoslavije predvodio je zemlju od oslobođenja 1944/1945. do smrti maja 1980.  

Formalno, od 1943. do 1963. bio je predsednik Vlade Jugoslavije, a potom predsednik države. Paralelno, sve vreme predvodi KPJ, odnosno od novembra 1952. Savez komunista Jugoslavije. Zvanje maršala nosio je od Drugog zasedanja AVNOJ, krajem novembra 1943.

U prvo vreme najverniji saveznik Moskve, pošto je Staljin odlučio da ga se reši, što je obelodanjeno krajem juna 1948. Rezolucujom Informbiroa, postupno se oslanja na Zapad. 

U Vašingtonu je tada odlučeno da mu se uputi pomoć, s ciljm urušavanja monolitnosti komunističke internacionale. Uživao je zatim znatnu vojnu, finansijsku i drugu pomoć od SAD.  

Foto: AP/Darko Vojinović

U uslovima ondašnjeg takozvanog hladnog rata, i paralelnog procesa dekolonizacije, uspelo mu je da se postupno, krajem pedestih i ranih šezdestih, nametne kao jedan od lidera takozvanoh Trećeg sveta, odnosno Pokreta nesvrstanih, čiji je bio osnivač, zajedno sa Nehruom i Naserom.

U unutrašnjoj politici osmišljen je tada specifičan jugoslovenski put, nazvan socijalističko samoupravljanje, što je podrazumevalo i uvođenje tržišnih mehanizma, uz društvenu svojinu, u čemu je bilo uspeha. 

Paralelno je pored formalnog federalnog uređenja, vremenom sprovođenja sve dalja decentralizacija, pa je od Ustava 1963. a u potpunosti Ustavom iz 1974, sva realna vlast preneta na nivo federalnih jedinica, odnosno republičkih partija. 

Zajedničke su ostale, a i to ne u potpunosti, odbrana, spoljna i fiskalna politika, pri čemu je svuda sprovođen takozvani ključ, s ciljem takozvane ravnopravne zastupljenosti uz obavezan konsenzus predstavnika svih republika i pokrajina.  

Bilo je to, kako se pokazalo, nefunkcionalno, destruktivno ustrojstvo, koje je onemogućilo opstanak Jugoslavije.

Komentari (0)