Kako deca preživljavaju traume: Izbegavanje retraumatizacije i put ka isceljenju

U društvu gde se o traumama još uvek nedovoljno govori, važno je razumeti kako mališani proživljavaju bolna iskustva, kakve posledice ona mogu da ostave i šta je presudno da bi proces oporavka bio moguć.

Gosti nove epizode emisije Tražim reč bila je advokatica Aleksandra Milošević, predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu Igor Jurić i psihoterapeutkinja Snežana Anđelić.

Anđelić naglašava da trauma nikada nije jednostavno iskustvo i da ona duboko menja unutrašnji svet deteta.

"Koliko je zapravo žrtva u stanju da priča o traumi? Ko će joj pomoći da tu traumu procesuira? Trauma može da vas transformiše u jednu mudru, duboku, osetljivu osobu koja će biti, kako kažemo, životno iskusna, a može i da vas osakati za ceo život, može da vas pretvori u agresora, da činite ceo život nekome ono što je neko učinio vama. Ovde je poenta da dođemo do tačke da činite drugima ono što biste želeli da neko drugi čini vama. Da ne bismo ostali zaglavljeni u traumi, ne možemo biti sami. Kada govorimo o traumi, govorimo o jako dubokom iskustvu. Kao kada biste razbili nešto u paramparčad, tako se i naša ličnost razbije u tom trenutku traumatskog iskustva, i vi sada treba ponovo da se smestite ili transformišete u nešto novo, a to je proces koji nije lak. Nikada nećemo biti isti. Nemoguće je. Trauma donosi novo iskustvo, poenta je da ne budemo isti, ali da budemo nešto novo i dobro", objasnila je Snežana Anđelić.

Printscreen: Newsmax Balkans

Osim psihološkog aspekta, posebno je važan način na koji sistem postupa sa decom koja su žrtve nasilja. Tijana Milošević, advokatica specijalizovana za oblast porodičnog i krivičnog prava, ukazuje da trenutni pravni okvir često ne pruža adekvatnu zaštitu i da deca neretko prolaze kroz višestruka saslušanja, što samo produbljuje njihovu traumu.

"Naš zakon kaže da dete koje je oštećeno, odnosno koje se javi u vidu svedoka ili žrtve, bi trebalo da se sasluša dva puta. Mi imamo primere dobre prakse u Evropskoj uniji koja kaže da treba da se sasluša jednom ili minimalan broj puta. Imamo kod nas jednu začkoljicu u zakonu koja ostavlja diskrecionu ocenu organu postupka kada odluči koliko puta je potrebno saslušati to dete. S obzirom na to da kod nas postupci traju, to dete može da da iskaz u policiji, u centru za socijalni rad, daje iskaz pred tužilaštvom, pred sudijom, pa se onda ukine ta neka presuda, pa se vrati na ponovni postupak, pa opet imamo tog sudiju, pa opet centar za socijalni rad, pa nekog psihologa itd.", rekla je advokatica Milošević.

Printscreen: Newsmax Balkans

Pored pravne nesigurnosti, veliki problem su i načini ispitivanja dece, koji često podrazumevaju direktna, bolna pitanja. Anđelić upozorava da se time rizikuje potpuna retraumatizacija deteta.

"Kada vi počnete da postavljate direktna pitanja — ja razumem advokate, advokatima su ta pitanja bitna: gde je bilo, kako si se osećao/la, šta je radio, ko je radio — vi dete potpuno vraćate ponovo na isto mesto, u isto traumatsko iskustvo. Dete počinje ponovo da ima istu traumu, retraumatizuje se. Počinje da se oseća potpuno isto, kreće panika, kreće anksioznost, kreću telesne reakcije. Zato i postoje sistemi u drugim zemljama — kako da sprečimo retraumatizaciju tokom svedočenja. Tu postoje razne metode koje su se u svetu pokazale vrlo efikasne, jer ne smemo da dovedemo do toga da žrtvu, ne jednom, nego osam puta retraumatizujemo. Odrasli će izaći pa će verbalizovati, razgovaraće sa nekim, a dete će se samo zamrznuti. To mora da se spreči, u protivnom mi postajemo zlostavljači", objasnila je Anđelić.

Deca, za razliku od odraslih, ne mogu lako da prepoznaju i izraze svoja osećanja, niti znaju kome da se obrate. Njihov psihički svet je još u razvoju, pa trauma može duboko da poremeti identitet, kapacitet za poverenje, razvoj empatije, čak i sposobnost vezivanja za druge ljude. Upravo zato je odgovornost odraslih — roditelja, institucija i stručnjaka — da obezbede okruženje u kome dete neće biti ponovo povređeno i u kome će imati priliku da se postepeno oporavi.

Deca preživljavaju traume drugačije od odraslih: dublje, tiše, često sakriveno. Njihovo isceljenje zahteva vreme, sigurnost i podršku, ali pre svega sistem koji ih štiti, a ne dodatno povređuje.

U trenutku kada se njihova ličnost "razbije na paramparčad", kako opisuje Anđelić, društvo mora da ponudi ruke koje će ih pažljivo ponovo sastaviti. Trauma može da postane izvor snage i mudrosti, ali samo ako se dete ne ostavi samo u iskustvu koje nikada nije smelo da doživi.

Komentari (0)