Defektolog o inkluziji: Sistem čini da se kao spoljni saradnici kasno uključimo u proces dodatne podrške

Inkluzivno obrazovanje odnosi se na uključivanje sve dece u redovan sistem obrazovanja, od predškolske ustanove do osnovne i srednje škole.

Iako se najčešće povezuje sa učenicima sa smetnjama u razvoju, zapravo se radi o širem pojmu koji podrazumeva mogućnost škole da obezbedi kvalitetno obrazovanje svoj deci, bez obzira na njihove različitosti.

U skladu sa sposobnostima i mogućnostima deteta izrađuje se Individualni obrazovni plan (IOP) kojim se planira dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju za određeno dete i učenika.  

Obrazovanje po nečijoj meri

Defektolog Marina Janković Nikolić uporedila je IOP sa odećom skrojenom po meri.

"Individualni plan je kao obrazovanje po nečijoj meri, ne treba da bude ni pretesno ni preveliko", pojasnila je sagovornica Newsmax Balkans.

U Srbiji je inkluzija zakonski uvedena 2009. godine, što znači da sva deca imaju pravo da pohađaju redovne škole, preporučljivo u najbližem okruženju.

Ta deca imaju pravo na dodatnu podršku u okviru redovnih obrazovnih ustanova.

Kako Janković Nikolić ističe, cilj podrške je da se deci sa različitim izazovima obezbedi potpuno uključivanje u redovne vrtiće i škole, koje je dugoročno usmereno na aktivno uključivanje u širu društvenu zajednicu.

Podrška je usmerena na podsticanje razvoja,  školske i životne veštine, koje će omogućiti napredovanje u skladu sa njihovim mogućnostima i potrebama.

"Nije dovoljno samo pustiti decu koja imaju poteškoće i očekivati da se sve samo reši"

Takav vid podrške može im pružiti defektolog. Međutim, ovaj važan stručni saradnik u obrazovnim ustanovama često izostaje.

"Naš stav je da nije dovoljno samo pustiti decu koja imaju određene poteškoće, nije dovoljno samo ih fizički staviti u neko okruženje i očekivati da će se sve samo od sebe rešiti", ukazala je Janković Nikolić.

Ipak, primetno je da defektologa nema u svakoj školi. Kako ističe naša sagovornica, jedan od razloga je to što je njihov broj ograničen, ali tu je i nedovoljna upućenost u tu vrstu usluge.

Foto: Envato

"Moja matična ustanova je Srednja zanatska škola, odnosno škola za učenike sa smetnjama u razvoju, koja pruža podršku redovnim školama, tako što deo svog raspoloživog kadra upućuje u redovne škole. Tako jedan deo obaveza obavljam u redovnoj školi kao dodatna obrazovna podrška. Broj defektologa koji se dodeljuje redovnim školama zavisi od resursa u školama za učenike sa smetnjama u razvoju", pojasnila je naša sagovornica.

Dodala je i to da defektolog može da bude stručni saradnik u školi, ali da to nije obaveza.

"Broj stručnih saradnika određuje se prema broju odeljenja, ali nije određeno koji stručni saradnik će to biti. Najčešće su to pedagozi i psiholozi. U poslednje vreme to bude i defektolog kao treći član", ukazala je ona.

"Mnoge škole nisu upućene"

Dodala je da to često nije dovoljno za potrebe koje ima redovna škola.

"Problem je i što mnoge škole nisu upućene da postoji takva vrsta usluge. Naša škola pruža dodatnu podršku u 18 redovnih škola, devet osnovnih, uglavnom na opštini Rakovica i devet srednjih na teritoriji Beograda. Sve škole na opštini Rakovica znaju za to i uključene su u taj sistem, ali ta usluga nije strogo vezana za opštinu. Imale bi i druge škole pravo, ali ne znaju za tu mogućnost, ili se obraćaju školi koja im je teritorijalno bliže, a pitanje je da li oni imaju dovoljno kadra", istakla je ona.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

Janković Nikolić je objasnila da je za ostvarivanje dodatne podrške za svakog učenika potrebno rešenje Interresorne komisije (IRK), koja procenjuje potrebe učenika za dodatnom obrazovnom, socijalnom ili zdravstvenom podrškom.

"IRK čine predstavnici zdravstva (lekar), obrazovanja (psiholog) i socijalne zaštite (socijalni radnik), kao stalni članovi, dok defektolog može biti povremeni član. Redovna škola na osnovu broja učenika sa rešenjem IRK o dodatnoj podršci može podneti zahtev za dodatnu podršku Školskoj upravi i školi za učenike sa smetnjama u razvoju, kao što je Srednja zanatska škola", navela je sagovornica.

Dodala je da se dodatna podrška odnosi na prava i usluge koje detetu obezbeđuju prevazilaženje fizičkih, komunikacionih i socijalnih prepreka ka nesmetanom obavljanju svakodnevnih životnih aktivnosti od značaja za uključivanje u obrazovni proces, život u zajednici i napredovanje.

"Najbolje je kad se teškoće prepoznaju u vrtiću"

Ukazala je na važnost vremena, odnosno ranog prepoznavanja poteškoća i ulogu stručnih saradnika i nastavnika.

"Sistem još čini da se defektolog kasno uključi i da nije dostupan sve vreme. Za to sam da defektolozi budu dostupni i u vrtićima i školama", istakla je ona.

Ukazala je da je bolje kada se poteškoće uoče što ranije.

Foto: Tanjug/Vlada AP Vojvodine/Arpad Gergelj

"Najbolje je kad se teškoće prepoznaju u vrtiću. Dobro je i kada pedagozi i psiholozi na upisu u osnovnu školu prepoznaju rizike, te odmah upućuju na Interresornu komisiju. Tada je moja uloga i preventivna i dete ima podršku od početka", naglasila je.

Dodala je i to da nastavnik može da ukaže na poteškoće, ali da postoji procedura koja mora da se ispoštuje.

"Kada nastavnici primete da učenik ne može da savlada gradivo uprkos prilagođavanjima, onda se dete upućuje u pedagoško-psihološku službu, tim zaposlenih u školi, u saradnji sa roditeljima može onda uputiti učenika na Interresornu komisiju", objasnila je naša sagovornica.

Uloga roditelja ključna

Dodala je da je i uloga roditelja i saradnja sa njima ključna.

"U kontaktu sa njima se vidi da li su prošli procenu. Ako jesu, obraduju se jer imaju podršku u školi. Dok dođu do toga da dobiju rešenje Interresorne komisije i da se defektolog uključi u rad, oni su već prošli nekoliko koraka i suočili su se sa tim da priznaju određene teškoće svog deteta", rekla je Marina.

Foto: Tanjug/Vladimir Šporčić

Naša sagovornica je skrenula pažnju na to da rad sa decom koja nemaju rešenje komisije zvanično nije u domenu defektologa kao spoljnog saradnika i pružaoca podrške, ali da je podrška potrebna i u fazi sumnje. 

"S druge strane, podrška je potrebna i u fazi sumnje na problem, suočavanja i prihvatanja i u tom smislu teret više pada da nastavnike i stručne službe da predoče problem roditeljima, ako ga već nisu svesni, što je često prvi i najteži korak", navodi defektolog.

Naglasila je i da je saglasnost roditelja neophodna.

"Voljna sam da se uključim i bez tog rešenja, ali insistiram da postoji saglasnost roditelja, jer on ima pravo da bude upućen u sve što se radi sa njegovim detetom. Pozivam roditelje koji imaju, makar i dilemu da dođu na razgovor pa da probamo zajedno da utvrdimo da li je potrebno da se uključim ili ne", istakla je Marina. 

Roditelji se snalaze privatno

Dodala je da su zbog ograničenih kapaciteta, roditelji često prepušteni da se snalaze kako umeju.

"Ono što najčešće vidimo je da roditelji u domovima zdravlja i drugim državnim zdravstvenim ustanovama ne mogu da dobiju dovoljno termina za rad sa defektologom. Zbog toga se, u skladu sa svojim mogućnostima, obraćaju stručnjacima u privatnoj praksi.

"Bilo bi dobro da svaka škola ima defektologa kao stručnog saradnika", ukazala je Janković Nikolić.

Još jedan problem na koji je uputila je i broj radnih sati.

"Usluga koju pružam nije dovoljno česta, nemam dovoljno radnih sati u odnosu na to kolike su potrebe, a opet negde nema nikakve podrške", navela je ona.

Dodala je da je tu zbog učenika, ali da podrška, osim direktnog rada sa učenicima, podrazumeva i indirektan rad sa nastavnicima i roditeljima.

"Podržavam model u kom se ta podrška odvija na terenu. Kada je u pitanju rad nastavnika sa decom koja imaju poteškoće objektivno sam svesna da najčešće ima volje, ali nema vremena ili da se ne osećaju kompetentno", rekla je naša sagovornica.

"Nastavnici ne treba da postanu defektolozi"

Dodala je da za edukaciju nastavnika postoje seminari, ali da komunikacija sa defektologom ima veći značaj u praksi.

"Mislim da više znače konkretni primeri i kada je tu neko kome mogu da se obrate sa konkretnim pitanjem. Svakako nema gotovih rešenja i univerzalnih odgovora", istakla je.

Dodala je da je u radu sa tim učenicima nastavnik glavni nosilac procesa, ali da se ne može očekivati da zna sve što i defektolozi.

"Nastavnici ni ne treba da postanu defektolozi. To nije cilj, a ni potreba", konstatovala je.

Poteškoće učenika raznolike, nekad nisu prepoznate

Poteškoće učenika sa kojima defektolog radi su, kako kaže, raznolike.

"Od blažih teškoća u školskim veštinama, kao što su disleksija, disgrafija, poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, preko teškoća u oblasti komunikacije, motoričkog, senzornog, socijalnog i inetelektualnog razvoja, koji otežavaju u svakodnevno funkcionisanje", objasnila nam je.

Naša sagovornica je govorila i o tome koliko su učenici svesni svojih poteškoća i razlika i da li im to smeta.

Foto: Envato

"Zavisi od učenika, kao i njihovog okruženja. Čini mi se da postanu osetljiviji u pubertetu. Što su boljih kognitivnih sposobnosti, više im smeta. Zavisi i od klime u odeljenju, uglavnom je pozitivna i podržavajuća. Što se tiče direktnih časova sa defektologom, uglavnom vole da dolaze, ali dešavalo se da su postavljali pitanja zašto baš oni, šta je IOP, izražavaju da ne bi voleli da se razlikuju od ostalih. Važno je uvažiti učenike u tom smislu", naglasila je Janković Nikolić.

Dodala je da do najveće zabune dolazi kada smetnje nisu vidljive i kada su intelektualne sposobnosti očuvane.

"Recimo kada je opšti kapacitet očuvan, ali u jednom domenu je postignuće ispod očekivanog, dete je inteligentno, ali ne piše ili ne čita u skladu sa tim. To je zbunjujuće za nastavnike i drugu decu jer se često meša s tim da neko neće i da je lenj. Pitanje je koliko se takve smetnje opažaju kao prave. Kod nastavnika to pravi otklon jer je nejasno, a učenici zato mogu da razviju otpor prema školi ", ukazala je naša sagovornica.

Komentari (0)