(VIDEO) Da se ne zaboravi: Park na Slaviji dobija ime po dečaku koji je ubijen jer je bio Rom

Povod za ovo monstruozno delo bio je Dušanova boja kože. 

Počinioci su bili osuđeni na maksimalnu kaznu od deset godina maloletničkog zatvora, da bi im kazna kasnije bila umanjena i posle šest godina su uslovno pušteni na slobodu. 

Dušanova majka oduzela je sebi život - ne uspevši da nastavi život sa tim bolom, otac je preminuo nepunu godinu nakon majke. Dušanova najstarija sestra usvojila je nakon svega najmlađu i povela je sa sobom u Švedsku - gde i danas žive.  

U Beogradskoj ulici ostala je jedna spomen tabla u sećanje na ovaj događaj. U dušama nas koji smo odrastali tih i takvih devedesetih ostala je rupa, osećaj stida, nemoći, bola, nepravde...ovog oktobra navršiće se 27 godina od tada. Ali ovaj oktobar biće drugačiji. 

Nekoliko prkosnih i hrabrih Roma rešilo je da ova priča kad tad dobije makar kakav smisao.

Dvadesetsedam godina kasnije, park na Slaviji poznat kao Mitićeva rupa nosiće ime Dušana Jovanovića.

Neka nova deca odrastaće u tom parku slušajući od starijih ko je bio Dušan i šta mu se dogodilo. Ljudi koji su se borili da do ovoga dođe vratili su nam nadu i barem malo ublažili težinu u dušama.

Ti ljudi zovu se Nataša Tasić Knežević, solistkinja Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu i odbornica Gradskog veća i Bratislav Mitrović, v.d. Izvršnog direktora ERIAC i učinili su nam čast da prvo dođu u naš studio i ispričaju kako je do ovoga došlo a Dušanova rođena sestra, Duška Jovanović, javila nam se iz Švedske.

"Plakala je cela sala - i pozicija i opozicija" 

"Izborili smo se za pravdu, za istinu, za to da svako ima pravo na slobodan i dostojanstven život i da svako ima pravo da traži i dobije reč", počinje priču Nataša.

"Taj petak 27. jun 2025. mogao je biti još jedan običan dan, u kom je odvijala još jedna uobičajena sednica Skupštine grada Beograda", da se nije desilo ono što Nataša opisuje kao istorijski trenutak - ne samo za Beograd nego i za celu Srbiju. 

Kako kaže Nataša, Dušan je stradao mučeničkom smrću a sad je proglašen herojem.

"Jako je teško opisati emocije koje su nas preplavile tog trenutka, plakala je cela sala, od boli koju je ta porodica svih ovih godina preživljavala do sreće što smo konačno uspeli - Mitićeva rupa će nositi ime dečaka Dušana Jovanovića, kog su sa nepunih 14 godina brutalno ubili Skinhedsi, tukući ga dok nije izdahnuo", izjavila je.

Printscreen: Newsmax Balkans

Nataša je dodatno ponosna jer je imala priliku da sa bine podseti sve u sali na strašnu mržnju koja nam se desila devedesetih kao i da u svakom trenutku, u svakom društvu kada dođe do krize, dođu do izražaja nacizam, rasizam i šovinizam koji se kriju i lažno predstavljaju kao nacionalizam.  

"Kada je neko nacionalista, on voli svoju zemlju i sve ljude koji žive u toj zemlji...ali ovo nije bilo to...oni su ubili dečaka na smrt i cela jedna porodica je stradala zajedno sa njim. Svi mi smo krvarili godinama, zato ovo nije samo istorijski trenutak za tu porodicu i za Srbiju već za celi svet jer ove godine obeležavamo 80 godina od završetka Drugog svetskog rata, kada je sloboda pobedila nacističku Nemačku, kada je Nemačka zavšila sa svojom nacističkom logikom, zvanično...", izjavila je Nataša.

Nezvanično, kako kaže, ta nacistička logika je tinjala i tinja i dan danas, u svakom društvu pogođenom krizama a prva se javlja netrpeljivost prema ranjivim grupama. 

Da se ne zaboravi, da se ne ponovi

ERIAC upravo zato i deluje na svetskom nivou, nadovezuje se Bratislav Mitrović.

Pojam "Anticiganizam" poznat je još od osamdesetih godina a tek je 2011-te godine priznat kao posebna vrsta rasizma i mržnje protiv Roma. Beogradska kancelarija postoji od 2021. godine i nalazi se u Beogradu, u ulici Majke Jevrosime 51. 

"Do ove inicijative, koja je odjeknula i izvan granica Srbije ne bi došlo bez zajedništva", kaže Nataša.

Ljudskost i otvorenost su pomirili nepomirljive strane. Zato su, kaže, na kraju u sali plakali svi – i pozicija i opozicija. 

"U životu se desi taj jedan trenutak sabornosti, kada otvorimo jedni druge za dobro", ponosna je i uzbuđena, sa pravom. 

Priznala nam je da joj je bilo jako teško  da izađe za govornicu tog dana jer su joj pred očima bile slike njenog odrastanja devedesetih, sankcija, protesta, ratova, bombardovanja... 

"Svi smo traumatizovani i obeleženi. Sećam se da dugo nisam smela da prođem centrom grada. Išla sam tada u 'Drapšin' a Skinsi su se skupljali na Dorćolu, gde je bilo dosta Roma. Mi smo živeli jedan težak život... Moju sestru Biljanu su isto prebili Skinsi, devedesetih dok je bila u Desetoj beogradskoj gimnaziji, to je sve ostavilo velike traume na nas... Tako da je ovo u Skupštini bilo poput neke katarze. Tu, u sali je bila i Duška, Dušanova sestra, koja je jedina ostala, oba roditelja su im tragično preminula nakon Dušanove smrti. Ako je ona našla snage u sebi da se izbori sa svim preprekama koje je život naneo njoj i njenoj porodici, od ubistva rođenog brata, ko smo onda mi da ne nađemo u sebi snage da oprostimo jedni drugima i tražimo bolje društvo?" pita se Nataša. 

"Podsetnik, ali i početak zaceljenja" 

Bratislav Mitrović kaže da je ovo idealan primer da ljudi uvide čemu služe nevladine organizacije.

Posebno ističe momenat kada su ljudi iz Inicijative A11 pokrenuli inicijativu da se park na Slaviji preimenuje.

Printscreen: Newsmax Balkans

Baš oni su prepoznali važnost takve društvene promene, bitnost inicijative, pokrenuli je i sproveli do kraja ono što je odavno trebalo da se desi. 

"Za mene lično, ovo je velika podela pravde, i za Romsku zajednicu i za društvo u celini jer će biti podsetnik na ono što se desilo ali je i početak zaceljenja", kaže i dodaje da će od sada, osim što će se čuvati sećanje na Dušana već će i pokretati pitanje kako da edukujemo nove generacije kako bi odrastali u boljem društvu.

Važno je govoriti o anticiganizmu, prepoznavati ga i učiniti sve da se ono što se Dušanu dogodilo - ne ponovi nikada više. 

Nataša je krenula "sa dna", iz očiju dela javnosti ali i kako je sama ispričala, u veoma teškim uslovima...

Njih tri odgajala je samohrana majka, danas je diplomirana operska pevačica, završila je osnovne i specijalističke studije, priprema se za doktorske, solistkinja je u dve najveće operske kuće u državi, odbornica najpre u republičkom parlamentu a sada u gradskom, nastupala je širom Evrope, član je odbora za proučavanje Roma pri SANU, objavljen joj je već jedan rad, poseduje međunarodne nagrade, glumila je u pozorištu, filmu i na tv, objavljivane su joj kratke priče i nabrojala je još mnogo toga...iako svakom svojom rečju i delom prkosi streotipima i generalizacijama - i dalje neki daju sebi za pravo da je osporavaju rečenicama tipa "Koja karijera?".

Nataša nije planirala da o tome govori ali nam je ipak otkrila par detalja, na moje insistiranje. 

Ima li utehe i nade za Dušanovi sestru?

U naš razgovor uključila se tada Dušanova sestra Duška, koja je nakon te sednice otišla nazad kući u Švedsku - gde živi sa porodicom. Kako je u tom trenutku prošlo sam par dana od te sednice, Duška kaže da joj je još uvek sve nestvarno i emocije su pomešane. I srećna je i tužna, kaže. 

"Žalosno je što je na ovakav način moj brat dobio park po njegovom imenu, kamo sreće da je neka druga situacija i da pričamo o nekim lepim temama ali opet sam i srećna što je došlo do ovoga", izjavila je sagovornica.

Za nju, tvrdi, ta rana nikada neće zarasti a bol može biti samo veća... Ipak, drugačije je to što sad ima nadu u zajedništvo. 

"U taj park će dolaziti deca a oni  se uče od malih nogu. Roditelji će pričati deci šta se dogodilo mom bratu, radi čega je izgubio život i nadam se da niko više nikad neće proći kroz ono kroz šta smo prošli mi", rekla je Duška.

Printscreen: Newsmax Balkans

Duška je tada imala 16 godina i kaže da su uvek delili i dobro i zlo. Ubivši njega, ubili su i deo nje ali i cele porodice.  

"Majka je oduzela sama sebi život, nije mogla da izdrži život sa tim bolom... Godinu dana posle nje i otac je preminuo. Onda sam ja usvojila našu najmlađu sestru i dovela je da živi ovde sa mnom u Švedskoj", izgovara u dahu. 

Odakle se kopa ta snaga, pitala sam je. 

"Moja majka je od tada uvek govorila, ovo nije život, ovo je samo preživljavanje. Ja gledam u moju decu i unučad i nadam se nekoj boljoj budućnosti... Učim ih kao što su i nas roditelji vaspitavali i nadam se boljem sutra. Park je jedan korak u tom pravcu", izjavila je.

Zvanično otvaranje parka biće 18. oktobra 2025. Kada će biti 27. godišnjica ubistva Dušana. Duška poziva sve ljude dobre volje da tada budu tu. 

ERIAC će nastaviti, kaže Bratislav, da se bori protiv anticiganizma,  razvija programe kojima će podizati svest društva i edukovati ljude o doprinosu Roma evropskoj kulturi. 

"To je možda i najveća nepravda, taj doprinos je nevidliv. Romi su svoji radom i zalaganjem, iz svih profesionalnih sfera, gradili Evropu zajedno sa drugima. U Drugom svetskom ratu smo jasno videli koliko je malo dovoljno da se kreira politička situacija u kojoj je ljudima dozvoljeno da se ponašaju kako god žele a onda se pokaže i koliko ih ima sa svakavim namerama i spremnim na svašta - protiv toga se zapravo borimo. Da se taj momenat nikada više ne dogodi", kaže ona. 

Ne mora "Ciganin hvali svoga konja" 

Apelovao je na medije da razmišljaju kako izveštavaju o Romima, šta je etičko izveštavanje, kako se sprečava etiketiranje.  

"Vrlo je opasno kreirati kolektivnu krivicu za nešto što je počinio pojedinac", rekao je Mitrović.

Apeluje na sistem obrazovanja da se pomenu i stradanja Roma u holokaustu, ali i herojstva u narodnooslobodilaćkim ratovima. Da se pominju migracioje Roma kako bi ljudi znali kako su Romi došli u Evropu i kako im niko više nikad ne bi govorio "Otkud ti ovde, vrati se odakle si došao".

Ne traže puno, jedan dodatni paragraf, par rečenica. Ne mora Rom u književnosti da bude predstavljen kao trgovac koji pokušava da prevari kupca nego neka ubace neku pesmu Romskog pesnika.

Te male izmene su veoma bitne, kaže i dodaje da, nažalost, u večito turbulentnim vremenima, njihovo pitanje uvek pada na dno liste. 

Nataša nabraja poznate Rome: Pikasa, Čarli Čaplina, Ritu Hejvort i mnoge druge koje svet ne zna a trebalo bi ih pomenuti u udžbenicima.

Pominje i heroje iz rata, poput trubača Ahmeta Ademovića koji je u Prvom svetskom ratu upozorio Živojina Mišića i omogućio mu napad na Austrijance i kasnije - pobedu.  

Popis  stanovništva i realan broj Roma u Srbiji se razlikuju višestruko, upozorava Bratislav tvrdeći da je jedan od razloga neizjašnjavanja taj da je ljude sramota da kažu da su Romi. Biti Rom i dalje važi za nešto loše, kaže. 

Prisilna sterilizacija Romkinja devedesetih godina

Nataša za kraj kaže da sanja svet kakav je sanjao i Martin Luter King, svet koji neće gledati ljude po bojama. Kao utehu, tvrdi da je Romima bolje u Srbiji nego u mnogim drugim zemljama sveta i podseća da je Srbija prva u Ustav uvrstila član po kojem "svaki čovek koji stupi na tlo Srbije - biva slobodan čovek" - naspram nekih zemalja Evropske unije u kojima je i devedesetih godina vršena prisilna sterilizacija Romkinja, otkrila nam je ovaj šokantan podatak. 

"Romi i Srbi su u dubini duše isti narod....tu slobodu koju nosimo u dubini duše ne može niko da nam stavi pod lance i tu retko ko može da nam parira", kaže ova operska diva. 

I to je možda najvažnija rečenica za kraj ovog teksta. 

Celu emisiju pogledajte u videu: 

Komentari (0)