Teodora godinama trpela vršnjačko nasilje: Postalo je moja svakodnevica, kući sam dolazila sa modricama

"Suočavala sam se sa nasiljem kroz svoje čitavo školovanje. Počelo je još u prvom razredu jer me majka upisala u osnovnu školu u kojoj je radila. Zadesila nas je porodična tragedija, baka i deka su preminuli u roku od mesec dana, mama i ja smo ostale same i to je ostavilo trag na nama, pa je zato i želela da budemo što bliže", rekla je Teodora u emisiji "Tražim reč".

Istakla je da već na početku školovanja nije imala podršku svog učitelja.

"Pokušavajući da pokaže drugoj deci da nisam povlašćena, učitelj me je kažnjavao, pa sam se suočavala i sa izbegavanjem dece i nerazumevanjem učitelja. Kasnije sam prešla u drugu školu. Navikla sam da budem odbačena i da sam u svakom društvu višak i sa tim stavom sam i došla u taj razred. Nikada nisam imala mogućnost da budem dete. Životne okolnosti su me naterale da budem zrelija od svojih vršnjaka i da odrastem pre vremena. Najviše su me boleli veliki odmori koje sam provodila sama i to što nikada nisam imala tu jednu tu drugaricu sa kojom ću prošetati i pojesti užinu", ispričala je Teodora.

Printscreen: Newsmax Balkans

Ono što počinje kao emocionalna izolacija, prerasta u ozbiljnije oblike nasilja. Teodora je kazala da je fizičko nasilje postalo svakodnevica još u sedmom razredu.

"U sedmom razredu je počelo i fizičko nasilje. Svoju bol sam pretvorila u snagu i sve to me je ojačalo, da budem osoba koja sam danas. Škola nikada nije reagovala, uvek je bila minimalizacija problema, govorili su: 'Pusti decu da reše sami', ali za mene je to bilo strašno, jer sam kući dolazila sa modricama. Od početka sam se trudila da ne opterećujem majku i kako bih je poštedela, pokušavala sam sama da rešim problem. Ipak, sećam se, jedna njena rečenica mi je ostala urezana, kada je rekla da sam možda ipak ja kriva kada ne mogu sa svima. Tog momenta sam počela da mrzim sebe", ispričala je Teodora.

Priče poput one koju nam je ispričala Teodora nisu retke, ali se retko čuju javno. Razlog? Strah, sramota, osećaj krivice. Sve ono što zapravo ne bi smelo da bude teret žrtve. 

Ono što daje snagu ovoj ispovesti jeste činjenica da Teodora nije ostala samo u ulozi žrtve. Danas je mlada i uspešna žena - i to želi da iskoristi da motiviše druge.

"Važi predrasuda da deca koja vrše nasilje dolaze iz disfunkcionalne porodice, ipak u mom slučaju su to bila deca koja su dolazila iz uglednih porodica. Govorili su mi da nemam porodicu, a ja sam im odgovarala da smo moja porodica moja mama i ja. I kada je dolazilo do sukoba, povlačila sam se kako ne bi pričali da brukam majku i da provociram", ispričala je Teodora za emisiju "Tražim reč".

Traume ostaju

Posledice, kako je navela, i dalje oseća.

"Prvi put sam bila prihvaćena tek kada sam došla u Beograd, na fakultetu, i tada sam shvatila da sam normalna osoba. Ipak, ostala je trauma. Zato se ponekad čudim kad me ljudi prihvataju i žele da se druže sa mnom. Želim samo da motivišem ljude svojom pričom da javno govore o tome i da ukoliko prolaze nesto slično da ne ćute i da znaju da imaju podršku", rekla je Teodora.

Printscreen: Newsmax Balkans

Teodorina priča je samo jedna od mnogih koje ne smeju da ostanu nezapažene.

Vršnjačko nasilje nije običan nestašluk. To su rane koje ostaju za ceo život. A ćutanje, bilo da dolazi iz škole, institucija ili porodice ih samo produbljuje.

Zato je važno govoriti. I slušati. Jer podrška, razumevanje i pravovremena reakcija mogu da spasu nečije detinjstvo, a nekome i život.

Celu emisiju možete pogledati u videu:

Komentari (0)