Profesija koja ostaje u srcu i kada smena prođe: Obeležava se Međunarodni dan medicinskih tehničara

Medicinske sestre i tehničari danas nose teret jednog od najhumanijih, ali i najtežih poslova.

U vremenu kada svi negde žure, kada su ljudi umorni, nervozni i puni sopstvenih briga, često zaboravljamo koliko je potrebno snage da bi neko svakoga dana bio uz bolesne, nemoćne i uplašene ljude. Njihov posao nije samo posao. To nije profesija koja ostaje u bolnici kada se završi smena. To je poziv koji čovek nosi sa sobom kući, u svoje misli, emocije i tišinu.

Gosti emisije Tražim reč, povodom Međunarodnog dana sestrinstva, bili su Stefan Božić, glavni tehničar interventne neuroradiologije bolnice "Sveti Sava", Suzana Tasić, medicinska sestra poluintenzivne nege bolnice "Sveti Sava", i Živorad Mrkić iz Novog sindikata zdravstva Srbije.

Više od profesije

Medicinska sestra ili tehničar nisu samo osobe koje daju terapiju, mere pritisak ili vode računa o dokumentaciji. To su ljudi koji prvi vide suze pacijenta, prvi čuju strah koji neko krije od porodice i prvi primete bol, nemoć i osećaj usamljenosti. Oni su tu kada pacijent ćuti, kada se plaši, kada mu treba reč podrške ili samo prisustvo nekoga ko neće otići.

Živorad Mrkić iz Novog sindikata zdravstva Srbije rekao je da je medicinska sestra neko ko je uvek pored vas.

"Lekar postavlja dijagnozu, on je taj koji odlučuje o načinu terapije, procedurama koje će se sprovoditi, da li će to biti hirurške, invazivne ili neinvazivne, konzervativne i tako dalje. Međutim onaj ko je stalno pored vas, koga ćete najviše viđati, ko će najviše komunicirati sa vama, ko će znati za bol, patnje, tuge, strepnje, strahove, nemire i osećaj usamljenosti pacijenta, to je medicinska sestra", rekao je Mrkić. 

Printscreen: Newsmax Balkans

Sagovornik emisije Tražim reč smatra da je to profesija koju mogu i treba da rade osobe koje su izuzetno predane, plemenite i humane, sa velikim osećajem za požrtvovanost i velikom ličnom žrtvom.

"To su ljudi koji ne mogu da ostave slike i sećanja na ljudsku patnju kada prestane radno vreme, već ih nose kući, u svoju dušu, nemire i psihosomatske bolesti. Jednostavno, ljudski bol ostaje sa vama", ističe Živorad Mrkić. 

Teret koji javnost često ne vidi

Upravo u tome leži veličina ove profesije. Malo ko vidi koliko emocija ostane u čoveku nakon smene provedene uz teško bolesne pacijente. Malo ko vidi koliko puta medicinske sestre i tehničari progutaju sopstveni umor da bi nekome olakšali dan.

Koliko puta, i kada su iscrpljeni, pronađu snagu da budu ljubazni, strpljivi i smireni. Koliko puta ostanu duže na poslu, preskoče odmor i zaborave na sebe samo da bi neko dobio potrebnu negu i pažnju.

Foto: Envato

Danas, više nego ikada, ova profesija traži ogromnu psihičku i fizičku snagu. Nedostatak kadra, preopterećenost, noćne smene, stres, velika odgovornost i stalna borba sa vremenom postali su svakodnevica zdravstvenih radnika.

I pored svega toga, od njih se očekuju osmeh, smirenost i besprekorna posvećenost. Ljudi često vide samo trenutak kada čekaju pregled ili terapiju, ali ne vide sate provedene na nogama, neprospavane noći, hitne situacije, teške pacijente i emotivni teret koji ostaje dugo nakon završene smene.

Najteži deo posla - nega nemoćnih

Posebno je težak deo posla koji retko ko pominje - nega najtežih pacijenata. To je deo profesije koji zahteva ne samo znanje, već ogromnu humanost i požrtvovanost.

"Ne smemo našu profesiju da predstavljamo samo u najvišim i najelegantnijim oblicima. Ako se neko, na primer, bavi neurofiziološkom dijagnostikom, to je divan kabinet, radite EEG i tako dalje, ali ono što je teško jeste nega bolesnika - komatoznih, nepokretnih, bez svesti, kvadriplegičnih, paraplegičnih, koji fiziološke potrebe obavljaju u krevetu.

Sagovornik objašnjava da njih morate da kupate, hranite, češljate, održavate higijenu usne duplje, menjate katetere i još mnogo toga.

"U sestrinskoj profesiji najteža je upravo nega nepokretnih i nemoćnih pacijenata koji u potpunosti zavise od vas", rekao je Mrkić.

Kada medicinska sestra postaje nečija uteha

To su trenuci koje javnost retko vidi. Trenuci u kojima medicinska sestra postaje nečije ruke, nečija snaga, uteha i jedina osoba na koju pacijent može da se osloni.

U tim trenucima nema glamura, priznanja ni reflektora. Postoji samo čovek koji pati i drugi čovek koji daje sve od sebe da tu patnju olakša.

Foto: Envato

Zato bi možda svi trebalo da zastanemo i zapitamo se koliko često zaboravljamo da su i medicinske sestre samo ljudi. Ljudi koji imaju svoje porodice, probleme, strahove i umor. Ljudi koji, uprkos svemu, svakoga dana oblače uniformu i nastavljaju da brinu o drugima.

Ponekad malo više strpljenja, razumevanja i jedna lepa reč znače više nego što mislimo, jer iza uniforme stoji čovek koji svakodnevno daje deo sebe da bi neko drugi imao šansu za ozdravljenje, dostojanstvo i nadu.

Profesija koja zaslužuje poštovanje

Biti medicinska sestra ili medicinski tehničar nije samo zanimanje. To je život ispunjen odgovornošću, odricanjem, empatijom i neprekidnom borbom između profesionalnosti i emocija. To je profesija u kojoj se tuđa bol oseća duboko i iskreno, čak i onda kada smena odavno prođe.

Svim medicinskim sestrama i tehničarima srećan 12. maj, uz iskreno poštovanje i zahvalnost za svaku neprospavanu noć, svaku pruženu ruku, svaku utehu, svaku borbu i svaku žrtvu koju podnose zarad svojih pacijenata. Njihov rad možda često nije dovoljno vidljiv, ali njegova vrednost je nemerljiva.

Emisiju Tražim reč pogledajte u videu:

Komentari (0)