Dan Svetog Save: Ko je bio Rastko Nemanjić i kakvi su običaji i verovanja

Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović povodom Dana Svetog Save uručiće pojednicima i ustanovama Svetosavske nagrade za 2024. godinu za postignute rezultate u oblasti obrazovanja i vaspitanja.

U čast Svetog Save širom Srbije, regiona i sveta svake godine organizuju se svetoslavske proslave i akademije pri crkvama, manastirima, školama i klubovima. 

Dan Svetog Save posebno se obeležava u hramovima koji su mu u slavu podignuti od Vankuvera do Novog Zelanda, a Sveti Sava je i ktitorska slava Hilandara.

Prvi pisani trag o školskoj proslavi Savindana je iz 1734. godine kada je obeležen u Sremskim Karlovcima. Četrdesetih 19. veka Sveti Sava je prihvaćen i kao školska slava u ondašnjoj Kneževini Srbiji, koja se proslavljala do 1945. i ponovo od 1990. godine.

Sveti Sava, umro je 27. januara po novom kalendaru, pre 790. godina, a njegove zasluge kako na polju duhovnosti i ustrojstva Crkve, tako i na polju pravnog normiranja ili državnosti Srba nemaju premca. 

U istoriji Srba bilo je veliki i zaslužnih ljudi. Bilo ih je čiji značaj daleko prevazilazi državne i nacionalne okvire Srbije, ali niko se ne može meriti sa istorijskim dometima Svetog Save, ni po plodovima na polju duhovnosti, ni po rezulatitima na nivou državnosti ili prosvete. Nema ličnosti naše prošlosti koja se nalazi dublje u srcima Srba.

Sveti Sava utemeljitelj je autokefalne, samostalne, srpske arhiepiskopije, i pravi tvorac kulta svetorodne dinastije Nemanjić, što je donelo nesagledive dobrobiti njegovom narodu i zemlji, za sve potonje generacije.

Ove godine obeležava se i 850-ta godišnjica rođenja Svetog Save.

Ko je bio Rastko

Rastko, u monaštvu Sava, rođen je oko 1175, kao najmlađe dete, treći sin, Ane i Stefana Nemanje rodonačelnika dinastije Nemanjić.   
Njegovi biografi Domentija i Teodosije, navode da je kao najmlađi  u izvesnom smislu bio mezimac, kao i da je od ranih dana pokazivao preranu zrelost, sklonost duhovnoj tematici, knjizi, učenosti.

Po smrti strica Miroslava, kog danas najviše pamtimo po raskošno ilustrovanom Jevanđelju nazvanom po njemu, dobio je na upravu oblast Hum, kojom je prethodno upravljao Miroslav. To je moralo biti ne pre druge polovine 1190. Po standarima srednjeg veka kao petnaestogodišnjak on je tada bio muškarac koji je dosegao zrelost. 

Odlazak u manastir

Imao je sedamnaest kada se pod utisakom razgovora sa ruskim monahom koji se bio u poseti dvoru Stefana Nemanje, zaputio na Svetu Goru. 

Tamo se ubrzo zamonašio u manastiru Sveti Pantelejmon čime je Nemanjina težnja da se Rastko vrati, postala bespredmetna. Njegovi biografi, i potonje literatre, nisu propustili da čin monašenja, kao teatralni vid odbacivanja svetovnog, posebno naglase. Odlazak na Svetu Goru odigrao se 1192/93.

Foto: Tanjug/Vlada Republike Srbije/Slobodan Miljević

Iz manastira Sveti Pantelejmon Sava će potom preći u Vatoped, gde će boraviti više godina. Po svedočenjima koja su ostala potonjim generacijama kao monah bio je oličenje podvižništva, toliko da je izazivao izvesnu zabrinutost.

Sa druge strane, izdašno je darivao Vatoped, pa i druge Svetogorce. 

Veruje se da je presudno uticao da se Nemanja zamonaši  1196. godine, u njegovoj zadužbini Studenici, ustupivši vlast srednjem sinu Stefanu, docnije znanom kao Prvovenčani (u značenju prvi krunisan kraljevskom krunom).

Hilandar

Stariji sin Vukan, koji će upravljati Zetom (ili Dukljom) zaobiđen je najverovatnije zbog opredeljenja za rimokatolicizam. 
Na Svetu Goru Nemanja, u monaštvu Simeon, dospeo je novembra 1197. Otac i sin, kao monasi Simeon i Sava boravili su zajedno u Vatopedu. 

Prilikom boravka u Carigradu, krajem 1197. uspelo mu je da od cara Aleksija izmoli dozvolu za gradnu, odnosnu obnovu jednog opustelog manastira. Tako je negde početkom 1198. započela gradnja, odnosno obnova  Hilandariona, koji će postati središte Srba u monaškoj zajednici Svete Gore. Usledile su još dve carske povelje, iz juna 1198. i juna 1199. kojima je Simeonu i u Savi potvrđena dozvola gradnje srpskog manastira.

Simeon, Stefan Nemanja, je takođe, kao utemeljitelj i ktitor manastira Hilandar izdao odgovarajuću osnivačku povelju.   

Sava je takođe u Kareji, administrativnom središtu monoške autonomije na Atosu, izgradio isposnicu posvećenu Svetom Savi Osvećenom, za koju je izradio, napisao, i tipik, monaško pravilo. 

Februara 1200. monah Simeon, prethodno veliki župan Stefan Nemanja, umire u Hilandaru. Sava je nadalje radio na gradnji i jačanju monaške zajednice Hilandara, ali nije prestao da pomaže druge Svetogorce.

Zavađena braća 

U proleće 1202. u Srbiji se dogodio prevrat, Vukan je zbacio brata preotevši vlast. Podržavao ga je pritom ugarski dvor, kao i papska stolica. Godinu dana potom Stefan je zbacio Vukana, uz pomoć Bugara. 

Pošto su krstaši zauzeli Carigrad i stvorili Latinsko carstvo 1204. prilike na Svetoj Gori bitno se menjaju. Sava se potom zaputio u Srbiju inače opustošenu građanskim ratom, ponevši pritom i posmrtne ostatke oca. Nadalje, on će biti starešina, arhimandrit, Studenice. Zavađenu braću izmirio je nad grobom oca, monaha Simeona. U Studenici će potom izrasti svetiteljski kult Svetog Simeona, rodonačelnika svetorodnih Nemanjića, što je takođe delo Svetog Save.

Foto: Envato

Negde 1208/1209. Sava oblikuje Studenički tipik, kom je dodao i žitije Svetog Simeona. Prethodno, on je već napisao tipik Hilandara. Oba su zapravo bile njegove prerade tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetide.

Za taj period vezan je početak političko diplomatske uloge Svetog Save. Usledile su njegove uspešne diplomatske misije, sa jednim odmetnutim bugarskim velikašem koji se utvrdio na Vardaru, ili docnije sa ugarskim dvorom. Pošto je u jesen 1217. legat iz Rima krunisao Stefana Prvovenčanog za kralja krunom koju je darovao papa Honorije III, Sava za izvesno vreme napušta Srbiju.  

U prvoj polovini 1219. Sava u Nikeji dobija imenovanje za arhiepiskopa, kao i autokefalnost Srpske Crkve, takođe plod nesumnjive pregovaračke veštine i mudrosti. Nikejski Laskarisi su verovatno očekivali podršku prilikom planiranog povrataka u Carigrad, odnosno proterivanja Latina. Drugi pretendent Epir podržavao je tada Arhiepiskopiju u Ohridu, koja je bila žestok protivnik autokefalnosti Crkve u Srbiji.   

Zakonopravilo

Potom, Sava u manastiru Filokal, u Solunu, oblikuje njegovo najznačajne pravno delo Nomokanon, znan i kao Zakonopravilo ili Krmčija (od krmaniti, voditi). Reč je o obimnom pravom spomeniku, prilagođenoj kompilaciji rimsko vizantijskih normi, na starosrpskom jeziku, koja će postati fundament pravnog ustrojstva Srbije Nemanjića, i Crkve i države. Potonji zakoni, uključujući Dušanov ili Despota Stefana temeljili su se na osnovama koje je postavio Sveti Sava Nomokanonom.  

Foto: Envato

Srpsku Crkvu reorganizovao je u 12 episkopija sa središtem u Žiči. Krunisao je 1227. po smrti Stefana Prvovenčanog njegovog sina Radoslava za kralja Srbije u Žiči. 

Tokom 1229/1330. Sava putuje na istok u Svetu zemlju. Podigao je pritom i jedan monaški konak u Jerusalimu, sazidao manastir za Srbe na Sionu, a u Akri je kupio crkvu posvećenu Svetom Georgiju. 

Krunisao je i kralja Vladislava negde na prelazu 1233/1234, posle prevrata u Srbiji. Povukao se potom sa mesta arhiepiskopa prepustivši upravljanje Srpskom Crkvom Arseniju, poznatom kao Sremac.

Odlazak u Svetu zemlju

Odmah potom odlazi ponovo u Svetu zemlju. Posebno je tada darivao manastir Svetog Save Osvećenog u Jerusalimu. Prilikom tog drugog putovanja u Svetu zemlju, boravio je i u znamenitom manastiru Svete Katarine na Sinaju, posetio Egipat, Aleksandriju, čak Tebu u Gornjem Egiptu, takođe Antiohiju na Orontu.  

Smrt ga je zatekla prilikom povratka u Srbiju, 14. odnosno po novom kalendaru 27. januara 1235. u Trnovu, ondašnjoj prestonici Bugarske. Kralj Vladislav preneće potom njegove zemne ostatke u Mileševu njegovu zadužbinu. 

Turci su, aprila 1594. mošti Svetog Save spalili na Vračaru kod Beograda, nesumnjivo u nadi da će time narušiti njegov kult, sasvim osobito poštovanje koje su mu ukazivali ne samo pravoslavni Srbi nego i rimokatolici, pa i muslimani. Neposredan povod bila je činjenica da su ustanici u Banatu na zastavama isticali lik Svetog Save.

Kako je vreme prolazilo poštovanje Svetog Save samo je raslo. Od 18. veka posebno u fruškogorskim manastirima kult Svetih Nemanjića dobio je dodatno na snazi u sklopu gradnje nove nacionalne ideje na čemu je rađeno u vrhovima ondašnje Karlovačke mitropolije. 

Patrijarh srpski Portfirije ume da kaže da sve ono što je dobro u našem narodu - dobro je od Svetog Save.

Komentari (0)