Koliko je EU uspela da smanji zavisnost od ruske nafte?

Od početka rata u Ukrajini 2022. godine energetska slika Evrope doživela je dramatičnu transformaciju, a pitanje diversifikacije nabavke nafte postalo je jedno od ključnih u energetskim i spoljnopolitičkim strategijama Evropske unije.

Pre rata, Rusija je bila najvažniji dobavljač sirove nafte za Evropu, sa udelom od oko 27 odsto u 2021. godini. Evropska industrija i transport u velikoj meri su zavisili od ruske nafte i njenih derivata, što je logično činilo EU ranjivom na političke pritiske i na šokove u snabdevanju.

Kada je u februaru 2022. Moskva pokrenula invaziju, evropske države su bile primorane da ubrzano traže alternativne izvore i da politički i logistički osmisle način da se ta zavisnost smanji. Jedan od faktora je i to što oko 1/3 ruskog budžeta zavisi od prihoda od prodaje fosilnih goriva, te kupovina ruske nafte od strane članica EU jednim delom znači i posredno finansiranje ruskih ratnih dejstava.

Foto: MRE/Nenad Kostić

Prvi veliki korak bilo je uvođenje embarga na uvoz ruske sirove nafte transportovane morem, koji je stupio na snagu sredinom 2022. godine. Cevovodni uvoz je dobio privremene izuzetke za države poput Mađarske i Slovačke, koje nisu imale neposredne alternativne rute, ali je ukupna dinamika kretala ka postepenom ukidanju svih tokova.

Kao rezultat toga, udeo Rusije u evropskom uvozu sirove nafte rapidno je pao, tako da je od 27 procenata pre rata do 2025. godine spao na svega tri procenta. Ova promena bila je istorijska po brzini i obimu i predstavlja jedno od najvećih pomeranja u evropskoj energetskoj politici u poslednjih nekoliko decenija.

Odakle sve stiže nafta u Evropu

Nova nafta počela je da stiže iz različitih pravaca. Sjedinjene Američke Države su postale vodeći pojedinačni snabdevač evropskog tržišta sa oko 15 procenata u prvom kvartalu 2025. godine.

Norveška, tradicionalno snažan partner EU u energetici, povećala je svoj udeo na oko 13,5 procenata. Kazahstan se takođe pojavio kao značajan igrač sa skoro 13 procenata. Uz njih, Libija je zabeležila rast isporuka, dok su Saudijska Arabija i druge zalivske države ostale važni, naročito u isporukama derivata.

Jedan od neobičnijih ishoda bila je uloga Indije, koja je kupovala diskontovanu rusku naftu, prerađivala je u svojim rafinerijama, a zatim izvozila rafinisane derivate u Evropu, što je stvorilo paradoks: formalno je uvoz ruske sirove nafte smanjen, ali su derivati često i dalje poticali iz iste sirovine, samo sa posrednim putem.

Posebno su uspešne bile baltičke zemlje. Litvanija je već u maju 2022. potpuno prekinula uvoz ruske nafte, gasa i električne energije zahvaljujući ranije izgrađenim terminalima i povezivanju sa skandinavskim tržištima. Estonija je sledila sličan put, oslanjajući se na LNG kapacitete u Finskoj i Litvaniji.

Češka je početkom 2025. godine postigla potpunu nezavisnost od ruske nafte zahvaljujući proširenju Transalpinskog naftovoda iz Trsta, dok je Poljska preko državne kompanije Orlen, nakon isteka ugovora sa Rosneftom u junu 2025, takođe prekinula kupovinu ruske nafte i u potpunosti se okrenula alternativnim dobavljačima iz Severnog mora, Mediterana, Saudijske Arabije i Sjedinjenih Država. Ove zemlje su pokazale da je strateška infrastruktura, dugoročno planiranje i politička volja ključna kombinacija u smanjenju energetske zavisnosti.

Nasuprot njima, pojedine države Centralne Evrope ostale su u zapećku. Mađarska i Slovačka su se protivile najstrožim merama sankcija, uz obrazloženje da im je privreda suviše zavisna od nafte koja pristiže Družba cevovodom i da nemaju dovoljno kapaciteta da brzo pređu na alternativne izvore. To je u političkom smislu oslabljivalo jedinstvo EU i otvaralo prostor za unutrašnje razlike.

Foto: Envato

U širem kontekstu, iako je direktan uvoz ruske nafte znatno smanjen, pojavili su se novi izazovi u obliku tzv. "shadow" tankerske flote, kojom se ruska nafta transportuje uz izbegavanje transparentnih mehanizama praćenja, mešanjem sa drugim sirovinama ili preko posredničkih država. Time je Moskva zadržala deo prihoda, dok su evropske vlade u političkom smislu tvrdile da je zavisnost gotovo eliminisana.

Evropska politika diversifikacije nije bila ograničena samo na naftu, već i na gas. Iako to nije centralna tema, iskustva sa gasom pokazuju sličan obrazac. Udeo ruskog gasa u ukupnom evropskom uvozu pao je sa oko 45 procenata pre rata na ispod 20 procenata 2024. godine.

Nafta je prošla još dramatičniji rez, što govori da je upravo u ovoj oblasti EU bila odlučnija i uspešnija. Pored diversifikacije izvora, dodatni faktor bila je i smanjena ukupna potrošnja nafte u EU, zahvaljujući energetskoj krizi, rastu cena i ubrzanom prelasku na obnovljive izvore energije i električna vozila.

Političko raskidanje veza jednostavnije od energetskog

Danas, u drugoj polovini 2025. godine, može se reći da je Evropa u velikoj meri uspela da diversifikuje nabavku nafte. SAD, Norveška i Kazahstan su preuzeli vodeće uloge, dok su pojedini dobavljači iz Afrike i Bliskog istoka dobili veći značaj nego ranije.

Zemlje poput Litvanije, Estonije, Poljske i Češke mogu da se navode kao primeri uspešne tranzicije, dok Mađarska i Slovačka ostaju simbol otpora i sporijeg prilagođavanja, sa čak pojedinim inicijativama za dalje vezivanje.

Foto: Tanjug/Pokrajinski Sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine

Ipak, preostaju dva ključna problema. Prvi je što deo ruske nafte i dalje dolazi u Evropu prikrivenim putevima preko trećih zemalja, a drugi je to što ovakva diversifikacija povećava zavisnost od udaljenih dobavljača i globalnog transporta, što sa sobom nosi nove rizike. Evropska unija se obavezala da će do 2028. potpuno izbaciti rusku naftu iz svoje energetske strukture, a trenutni podaci pokazuju da je taj cilj, uz sve slabosti, na dohvat ruke.

Ukupna slika pokazuje da je diversifikacija uspela brže nego što su mnogi očekivali, ali i da potpuna energetska nezavisnost od Rusije zahteva još napora, naročito u suzbijanju indirektnih tokova i u daljoj koordinaciji članica EU.

Za evropske države, iskustvo posle 2022. predstavlja trajnu lekciju da energetika nije samo pitanje ekonomije, već i bezbednosti i geopolitičkog opstanka. Političko raskidanje veza očigledno je mnogo jednostavnije od ekonomskog, a naročito energetskog, što pokazuje dinamika evropske diversifikacije snabdevanja fosilnim gorivima.

Komentari (0)