Kako izgleda trka EU i Kine za kritične minerale?

Evropska unija je ušla u prvu dekadu 21. veka kao vitalan, rastući i najveći ekonomski blok na svetu. London je i dalje bio epicentar globalnih finansija, dok je nemačka auto-industrija otpočela svoj pohod na kinesko tržište.

Evropa je dominirala i savremenim tehnologijama i evropski centri su bili meta visokotehnoloških investicija u podjednakoj meri kao i startapovi u Silicijumskoj dolini.

Kobna 2008. godina i svetska finansijska kriza desetkovala je ekonomiju EU i ostavila dugoročne posledice.

Danas se ona suočava sa realnošću u kojoj sve češće zavisi od tehnoloških i industrijskih kapaciteta Narodne Republike Kine, glavnog saveznika države koja već tri i po godine podriva sigurnost Starog kontinenta.

Evropske ekonomije krenule putem "unutrašnje devalvacije"

Posebno u sferi tehnologija koje zavise od retkih zemnih metala i litijuma, Kina se od 2010. godine pozicionirala kao dominantna sila, dok je "post-2008 Evropa" ostala zarobljena u lavirintu sopstvenih ekonomskih dogmi, zelene regulative i deindustrijalizacije.

Nakon globalne finansijske krize, evropski odgovor bio je paket fiskalnih mera koje su, umesto stimulacije rasta, fokus stavile na štednju i stabilizaciju.

Umesto ulaganja u obnovu industrijskih kapaciteta i nove tehnologije, evropske ekonomije su krenule putem "unutrašnje devalvacije", koji je podrazumevao rezanja javnih budžeta, smanjenja plata i smanjenja javnih investicija.

Rezultat je bio talas deindustrijalizacije, posebno u južnim i istočnim državama EU, gde je industrijska proizvodnja opala i do 25 odsto u periodu nakon 2010. godine.

Investicije u R&D (istraživanje i razvoj) su stagnirale , dok su strateški sektori poput baterija, magnetne tehnologije i kritične rudarske prerade ostavljeni na milost i nemilost slobodnom tržištu.

Evropa nije otvorila rudnike

U isto vreme, Kina je prepoznala značaj tehnološke samodovoljnosti i kroz partijske planove poput "Made in China 2025" i "Dual Circulation" počela da sistematski gradi vertikalno integrisane lance snabdevanja.

Od rudnika litijuma u Boliviji i Čileu, preko rafinerija u Unutrašnjoj Mongoliji, do gigafabrika u Šendženu i Ninbou, Kina je postala epicentar globalne proizvodnje tehnologija baziranih na retkim zemnim metalima i litijumu.

Danas, Kina kontroliše 60-70 odsto globalne proizvodnje REE i čak 90-95 odsto prerade i proizvodnje magnetnih komponenti, koje su ključne za električna vozila, vetroturbine, mobilne telefone i odbrambene sisteme.

Evropa, sa druge strane, nije uspela da razvije sopstvene lance snabdevanja: nije otvorila rudnike, niti je investirala u procese prerade ovih sirovina.

Ekološke i birokratske prepreke, otpor lokalnih zajednica i odsustvo političke volje učinili su da EU praktično 100 odsto zavisi od kineskog uvoza retkih zemnih metala. Udeo EU u globalnoj obradi retkih zemnih metala je manji od jedan odsto.

Kada je Kina 2025. godine uvela stroge kontrole izvoza na proizvode koji sadrže više od 0,1 odsto kineskih REE, evropski proizvođači električnih vozila, vetroturbina i čak i satelitskih sistema suočili su se sa višemesečnim zastojima.

Političke kontroverze blokiraju razvoj

Kada je u pitanju litijum, slika je nešto optimističnija za Evropu. EU poseduje značajne rezerve, poput onih u Nemačkoj (projekat Zinnwald) ili Portugalu (Mina do Barroso), ali još nijedan od velikih projekata nije u potpunosti operativan.

Pitanja dozvola, otpor ekoloških organizacija i političke kontroverze blokiraju razvoj. Istovremeno, kineske firme (poput Ganfeng i Tianqi) imaju vlasništvo ili udele u preko 50 odsto aktivnih litijumskih projekata širom sveta.

Kina danas preradi više od 60 procenatasvetskog sirovog litijuma i proizvodi gotovo 80 odsto katodnih i anodnih materijala koji ulaze u litijum-jonske baterije.

Foto: AP/Rodrigo Abd

Ove baterije napajaju sve - od električnih automobila i mobilnih telefona, do dronova, radarskih sistema, komunikacionih stanica i mobilnih lansera.

Jedan savremeni tenk ili oklopno vozilo može da sadrži desetine kilograma litijuma, dok satelitske platforme i elektronski sistemi za navođenje takođe zavise od njegove energetske gustine i pouzdanosti.

Vojne primene zahtevaju baterije otpornije na ekstremne uslove, sa dužim radnim vekom i kraćim vremenom punjenja, sposobnosti koje upravo pruža litijum i napredni materijali baziranim na njemu.

U tom kontekstu, kontrola nad izvorima litijuma i lancima njegove prerade predstavlja ne samo ekonomsku, već i strateško-vojnu prednost u 21. veku.

Uvođenje carinskih tarifa na kineska vozila

Evropska proizvodnja baterijskih ćelija u 2024. godini iznosila je oko 10 odsto globalnog kapaciteta, u poređenju sa kineskih 77 procenata.

Iako su projekti poput Northvolt-a u Švedskoj i ACC u Francuskoj i Nemačkoj u razvoju, veliki broj evropskih gigafabrika još uvek zavisi od kineskih sirovina i tehnologije.

Pritom, evropske automobilske kompanije, uključujući VW, Stellantis ili Renault, često se oslanjaju na baterijske module iz Kine ili iz kineskih fabrika lociranih u Evropi, kao što je CATL fabrika u Erfurtu.

Kineski proizvođači električnih vozila poput BYD, NIO i Geely sve agresivnije ulaze na evropsko tržište.

U 2023. godini, više od 20 odsto novih EV vozila prodatih u Evropi bilo je kineske proizvodnje. Istovremeno, Kina izvozi preko 1,2 miliona električnih vozila godišnje, od čega je više od 40 procenata završilo na evropskom tržištu.

Evropske vlasti su reagovale pokretanjem antidamping istrage i uvođenje carinskih tarifa na kineska vozila, ali plan za minimiziranje tehnološkog i industrijskog jaza i dalje ne postoji.

Tek 2023. godine usvojen je Akt o kritičnim sirovinama, koji postavlja cilj da se do 2030. najmanje 10 odsto potreba EU zadovolji iz domaćih izvora, dok se udeo iz bilo koje pojedinačne treće zemlje ograničava na 65 procenata.

Nedostatak visokokvalifikovane radne snage

Evropska komisija planira ulaganja od oko 3 milijarde evra u istraživanja, reciklažu i razvoj zamenskih materijala. Otvaranje prve evropske fabrike za proizvodnju REE magneta u Estoniji 2025. označava simboličan, ali zakasneli korak u pravcu strateške autonomije.

S obzirom da se 98 procenata EU potreba za REE magnetima zadovoljava iz kineskog uvoza, svaki poremećaj u izvoznim politikama Kine ima trenutne posledice na evropsku industriju.

Foto: Envato

Jedna vetroturbina koristi između značajan kvantiet REE magneta, dok električni automobil u proseku sadrži 1-3 kilograma REE po vozilu.

EU godišnje uveze preko 6.000 tona takvih magneta, pri čemu nema nijednu fabriku sa zaokruženim ciklusom separacije i sinterovanja ovih komponenti.

Dodatni izazov predstavlja i nedostatak visokokvalifikovane radne snage i tehničke ekspertize u oblasti prerade i razvoja naprednih materijala.

Dok Kina godišnje diplomira više od 1,2 miliona inženjera u oblastima vezanim za hemiju, mašinstvo i elektrotehniku, brojke u većini evropskih zemalja su višestruko niže.

Evropa tehnološki zavisna od Kine

Evropske firme se suočavaju i sa rastućom konkurencijom za talenat, dok se istovremeno bore da zadrže postojeće tehničko osoblje usled sve veće birokratizacije i nesigurnih industrijskih politika.

Uz sve to, treba dodati da Evropa nema još uvek nema kreirane strateške rezerve retkih zemnih metala i litijuma, za razliku od SAD čiji DLA je "težak" 1,3 milijarde dolara, dok Trampov Big Beautiful Bill podrazumeva ulaganje još dodatnih milijardu dolara vrednih kritičnih metala.

Foto: Envato

Kina ne samo da ima rezerve, već smo svedoci da ove minerale koristi kao instrument spoljne politike, čija je prva žrtva zamalo postao sam Vašington, dok sada Peking pokušava da kazni neposlušni Tokio na isti način, uvođenjem licenci za izvoz proizvoda koji sadrže kineske minerale i tehnologije makar i u 0.1 odsto svojih proizvodnih procesa.

Evropa je postala de facto tehnološki zavisna od Kine u ključnim sektorima budućnosti. Od energetske tranzicije, preko vojnih tehnologija do digitalne infrastrukture, EU je u situaciji da zavisi od materijala i komponenti koje ne proizvodi, a ne može lako ni da zameni.

Ako ne izvrši hitnu reindustrijalizaciju uz upotrebu državnih fondova, javno-privatnih partnerstava i regulatorne fleksibilnosti, njen put ka strateškoj autonomiji ostaće deklarativan; a zavisnost od kineske tehnološke moći bila višedecenijska realnost.

Komentari (0)