Kako i zašto je Katar postao važan za SAD?

Kada su u oktobru 2023. dvojica američkih talaca, koje je Hamas držao u Gazi, puštena na slobodu, državni sekretar SAD Entoni Blinken posebno je zahvalio vladi Katara na njenoj važnoj ulozi u posredovanju. Ovaj neočekivani posrednik, mali, ali izuzetno bogati zalivski emirat Katar, još jednom je pokazao koliko je postao značajan za Vašington. U protekle tri decenije, Katar se transformisao od perifernog igrača u regionu u ključnog partnera američke politike na Bliskom Istoku, pomoću svoje političke agilnosti i ogromnih resursa da se nametnu Vašingtonu uprkos tradicionalnoj dominaciji većih regionalnih saveznika Amerike poput Izraela, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE).

Mnogi su se pitali zašto Vašington uopšte sarađuje sa državom koja istovremeno ugošćava veliku američku vojnu bazu, ali i političko vođstvo Hamasa, te održava bliske veze s talibanima i Iranom. Međutim, paradoksalno, upravo su američke administracije ponekad podsticale Katar na takve veze jer su one Katar pretvorile u most ka akterima sa kojima Vašington ne može direktno da razgovara. Time je Katar uspeo da učvrsti svoj značaj u očima SAD-a, sa balansiranjem između suparništava na Bliskom Istoku i često suprotstavljenih interesa regionalnih sila. Međutim, postoji značajan broj faktora zbog kojih je Katar postao važan faktor za SAD i moguće ih je podeliti na vojne, energetske, diplomatske i perceptivne.

Vojno partnerstvo - baza Al Udeid kao stub saradnje

Vojna saradnja Katara i SAD započela je početkom 1990-ih, u periodu posle Zalivskog rata. Dve zemlje potpisale su Sporazum o odbrambenoj saradnji 1992, koji je omogućio prisustvo i obuku američkih snaga u Kataru. U praksi, to partnerstvo je ubrzo prevazišlo simboliku. Katar je tokom 1990-ih uložio preko milijardu dolara u izgradnju ogromne vazduhoplovne baze Al Udeid u pustinji jugozapadno od Dohe, iako tada praktično nije ni imao ratno vazduhoplovstvo. Baza je projektovana daleko iznad katarskih potreba, očigledno sa računicom da privuče američku vojsku. Taj potez se isplatio. Kada je Rijad 2003. zabranio Sjedinjenim Državama da iz Saudijske Arabije vode operacije u ratu u Avganistanu, Katar je odmah ponudio Al Udeid kao alternativu.

Od tada, Al Udeid se razvio u najveće američko vojno uporište na Bliskom Istoku kao pravi logistički i komandni centar za sve operacije Centralne komande SAD (CENTCOM) u regionu. Na ovoj bazi stacionirano je preko 10 000 američkih vojnika, a tu se nalazi i Zajednički centar vazdušnih operacija koji koordinira sve američke letove od Iraka do Avganistana. Katar je nastavio da velikodušno finansira proširenje Al Udeida i pratećih objekata. Od 2003. do danas uložio je više od 8 milijardi dolara u infrastrukturu baze, uključujući moderne piste, skladišta, smeštajne i komunikacione centre. Zauzvrat, Vašington je Al Udeid pretvorio u ključni centar svojih bliskoistočnih operacija, a pored vazduhoplovnih jedinica, u Kataru su i američka skladišta oklopne tehnike (kamp As Sajlijah) i centri za obuku, što čini okosnicu logističke mreže Pentagona u regionu.

Vojno partnerstvo učvršćeno je i zajedničkim naporima na terenu. Katar je pružio konkretnu podršku američkim intervencijama početkom 2010-ih, te je njegova avijacija učestvovala u NATO operaciji u Libiji 2011, a potom i u koaliciji predvođenoj SAD-om protiv ISIL-a u Siriji. U međuvremenu, Doha je modernizovala svoju armiju američkim oružjem. Kupovina savremenih PVO sistema (Patriot, THAAD), borbenih helikoptera i aviona od SAD postala je pravilo u poslednjih desetak godina. Ovi poslovi ojačali su katarske odbrambene kapacitete, a efekat je i to što su katarske oružane snage vezane za američku tehnologiju, što ujedno i stvara dugoročnu interakciju kroz obuku i održavanje opreme.

Kulminacija ovog sve dubljeg vojno-bezbednosnog saveza došla je 2022. godine, kada je predsednik Džo Bajden proglasio Katar glavnim saveznikom SAD-a izvan NATO-a. Tim činom Katar se svrstao u uzak krug najbližih partnera Amerike, rame uz rame sa Južnom Korejom, Japanom, Australijom, ali i sa tradicionalnim bliskoistočnim prijateljima poput Izraela, Egipta, Bahreina i Kuvajta. Status “Major Non-NATO Ally” (MNNA) priznanje je da je Katar postao strateški nezamenljiv, jer pored političke simbolike, on donosi i praktične povlastice, od prioritetnog pristupa američkoj vojnoj opremi i tehnologiji, do zajedničkih razvojnih projekata u odbrani. Drugim rečima, Katar je svojom spremnošću da ugosti američke snage i ulaže u zajedničku infrastrukturu osigurao da bude duboko uključen u odbrambene planove Vašingtona za Bliski Istok.

Energetska saradnja - prirodni gas kao strateška veza

Uspon Katara kao relevantnog aktera ne bi bio moguć bez njegovog energetskog bogatstva. Ova država, iako geografski malena, sedi na trećim najvećim rezervama prirodnog gasa na svetu, odmah iza Rusije i Irana. Eksploatacija džinovskog severnog gasnog polja (North Field), koje Katar deli upravo sa Iranom, omogućila je Dohi da se od kasnih 1990-ih probije u sam vrh globalnih energetskih sila. Katar je uložio ogromna sredstva u postrojenja za tečni prirodni gas (LNG) i izgradio flotu specijalizovanih tankera, tako da je tokom 2000-ih postao najveći svetski izvoznik LNG-a. Prihodi od energetskog sektora napunili su državnu kasu i dali Kataru finansijsku moć koju je vešto pretvorio u politički uticaj.

Za Sjedinjene Države, koje su tradicionalno zainteresovane za stabilnost globalnog tržišta energije, ovaj mali zalivski proizvođač gasa predstavljao je vrednog partnera. Amerikanci su podržali uključivanje svojih naftnih kompanija u Katar još od ranih faza razvoja “North Field-a”. Giganti poput ExxonMobil postali su ključni partneri “QatarEnergy” (državne naftno-gasne kompanije Katara) u izgradnji LNG kapaciteta. Danas “ExxonMobil” ponosno ističe da je partner u 9 od 14 LNG postrojenja u Kataru i suvlasnik desetina najvećih tankera za transport gasa. Američka stručnost i kapital pomogli su Kataru da pozicionira sebe kao najvećeg snabdevača LNG-om na svetu, a zauzvrat su američke firme profitirale od eksplozije katarske proizvodnje, od ulaganja u katarske terminale do zajedničkih projekata kao što je “Golden Pass” LNG-izvozno postrojenje u Teksasu (gde “QatarEnergy” drži 70% udela). Ova isprepletanost energetskih interesa osnažila je ekonomsku dimenziju odnosa Dohe i Vašingtona.

Snažna energetska veza došla je u poseban fokus početkom 2022. godine, pred izbijanje rata u Ukrajini. Sa rastućim tenzijama oko ruskog gasa i mogućnošću prekida snabdevanja Evrope, Bajdenova administracija je zakucala na vrata Katara tražeći pomoć. Katar, „najveći proizvođač LNG na svetu“, pozvan je da razmotri preusmeravanje dela svojih isporuka gasa kako bi pomogao američkim evropskim saveznicima u slučaju ruskog napada. U januaru 2022. emir šeik Tamim bin Hamad Al Tani bio je prvi zalivski lider koji je posetio Belu kuću otkako je Bajden stupio na dužnost, a tokom razgovora je predsednik SAD zatražio da Katar „u meri u kojoj je to moguće“ pomogne Evropi ako Moskva “zavrne slavinu”. Zanimljivo, u zvaničnom saopštenju nakon sastanka nije pominjan gas, već je akcenat stavljen na najavu da će SAD proglasiti Katar glavnim saveznikom van NATO-a i na veliku porudžbinu katarske aviokompanije kod Boinga. Ipak, poruka je bila jasna: Vašington vidi u Kataru strateškog energetskog partnera, važnog za globalnu energetsku bezbednost.

Katar se našao u neobičnoj ulozi, jer iako su i same Sjedinjene Države zahvaljujući škriljcima postale vodeći proizvođač i izvoznik LNG-a, Evropa je u krizi gledala i ka Dohi. Emirat je signalizirao da će učiniti šta može da pomogne, premda je vezan dugoročnim ugovorima sa azijskim kupcima. Ova epizoda je još jednom potvrdila da je Katar, zahvaljujući svom gasu, postao nezamenljiv šraf u energetskoj arhitekturi koju SAD podržavaju. Osim toga, pokazala je i koliko je daleko Katar spreman da ide da učvrsti tu ulogu i čak je obećao ulaganje od 500 milijardi dolara u američku privredu tokom naredne decenije, čime je jasno stavio do znanja da planira da dugoročno ostane uticajan igrač i u ekonomskim odnosima sa SAD.

Diplomatska uloga - Katar kao posrednik u konfliktima

Katar svoju važnost u očima SAD-a ne crpi samo iz vojnih baza i energetike, već i iz neproporcionalne diplomatske uloge koju je izgradio. Vođen strategijom da razgovara sa svima, čak i akterima koje mnogi odbacuju, Doha se pozicionirala kao posrednik u regionalnim konfliktima od Avganistana do Palestine. Za američku politiku, koja često treba pouzdane posrednike, Katar je postao dragocen kanal komunikacije i uticaja.

Najjasniji primer je Avganistan. Još 2013. Katar je, uz podršku Obamine administracije, dozvolio talibanima da otvore političku kancelariju u Dohi. Bilo je to formalno na zahtev SAD-a, u cilju pokretanja pregovora posle dugogodišnjeg rata. Iako je otvaranje kancelarije tada naišlo na prepreke (talibani su izazvali spor isticanjem obeležja bivšeg Islamskog Emirata Avganistana pa je katarska vlada morala da interveniše), Doha je ostala domaćin tih tihih kanala komunikacije. U Kataru su godinama vođeni tajni susreti američkih izaslanika i talibanskog rukovodstva, što je kulminiralo sklapanjem sporazuma između SAD i talibana u Dohi 2020. Taj diplomatski podvig ne bi bio moguć bez neutralnog terena i poverenja koje je Katar izgradio sa obe strane.

Kada je avgusta 2021. došlo do haotičnog povlačenja SAD iz Kabula i evakuacije saveznika, Katar se ponovo istakao. Skoro 40% svih evakuisanih Avganistanaca prebačeno je preko Katara, odnosno više od 43 000 ljudi prošlo je kroz Dohu za samo dve nedelje. Al Udeid je poslužio kao prvo utočište za hiljade izbeglica, a katarski avioni i vojnici su aktivno učestvovali u misijama prebacivanja ugroženih civila. Diplomate u Vašingtonu hvalile su izuzetnu pomoć Katara u najvećem vazdušnom mostu u novijoj istoriji. Odmah potom, Katar je pristao da zastupa interese SAD-a u Avganistanu, po zatvaranju američke ambasade u Kabulu, katarska ambasada preuzela je ulogu zaštitničke sile za SAD. Malo koji američki saveznik može da se pohvali sličnim angažmanom. Doha je pokazala da je spremna da bude produžena ruka Vašingtona u kriznim situacijama, zahvaljujući svojim jedinstvenim vezama sa talibanima i logističkim kapacitetima.

Sličnu ulogu Katar igra i u jednom drugom, izuzetno osetljivom pitanju palestinskog konflikta. Iako nema formalne diplomatske odnose sa Izraelom, Katar je godinama održavao neobičnu ravnotežu, jer s jedne strane, ugošćuje politički biro palestinskog Hamasa i otvoreno podržava Palestince u Gazi, a sa druge strane, održava tihe kontakte sa izraelskim vlastima, verujući da mu to obezbeđuje uticaj u Vašingtonu preko izraelskih kanala. Još sredinom 1990-ih, Katar je nakratko otvorio trgovinsku kancelariju Izraela u Dohi i dozvolio izraelskim zvaničnicima posete. Kasnije su formalne veze prekinute 2008. zbog rata u Gazi, ali neslužbena komunikacija nikada nije potpuno zamrla. Primetno je da i danas izraelski državljani mogu da posećuju Katar, a izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova ima službenika zaduženog za Katar. Jedan od motiva za te diskretne veze bio je upravo uviđanje da kontakti sa Izraelom mogu da pomognu Dohi da poveća svoj uticaj u SAD preko jevrejske zajednice.

Istovremeno, Katar se profilisao kao glavni pokrovitelj Gaze. Decenijama finansira projekte u pojasu Gaze. Oni plaćaju struju, isplaćuju plate službenicima, grade stambene objekte i bolnice. Njegov specijalni izaslanik, ambasador Muhamed al-Emadi, održava redovnu liniju sa izraelskim i palestinskim zvaničnicima kako bi koordinisao dotok pomoći. Zvanično, Doha se drži politike podrške palestinskom jedinstvu i rešenju sa dve države, ali je u praksi često izigravala zaštitnika Hamasa. Kada je 2012. Hamasov lider Halid Mašal morao da napusti Siriju, preselio je svoj štab u Dohu na poziv katarskog emira. Katar je pružio utočište i drugim istaknutim ličnostima pokreta, čime je stekao uticaj na Hamas kakav nema nijedna druga zemlja u regionu.

Za Vašington, ova katarska veza sa Hamasom predstavlja dvosekli mač. S jedne strane, američki saveznik Izrael gleda sa nepoverenjem na Katar zbog podrške Gazi i oštre retorike katarskih lidera protiv izraelske politike. S druge strane, upravo ta veza omogućila je Kataru da posreduje kad god izbije kriza u Gazi, bilo da je reč o humanitarnim pauzama, prekidima vatre ili razmeni zarobljenika. Amerikanci su to više puta iskoristili. Tako je i u oktobru 2023, posle izbijanja rata Izraela i Hamasa, Bajdenova administracija intenzivno radila sa Katarom na postizanju dogovora o oslobađanju talaca. Blinkenovo javno priznanje Kataru za ulogu u oslobađanju Amerikanaca iz Gaze pokazuje da Vašington razume koliko je Doha postala nezamenljiv posrednik u situacijama gde direktne pregovore ne može da vodi ni jedna druga prijateljska zemlja. Zaista, i prethodnih godina su američki i izraelski zvaničnici pokušavali da nađu alternativu Kataru za posredovanje oko Gaze, ali bez uspeha.

Pored Avganistana i Gaze, Katar se afirmisao i kao medijator u brojnim drugim konfliktima. Još 2008. odigrao je ključnu ulogu u okončanju unutrašnje političke krize u Libanu. Doha sporazum postignut pod katarskim pokroviteljstvom zaustavio je tada višemesečne sukobe libanskih frakcija. Katar je posredovao i u konfliktima u Sudanu (Darfur), Jemenu, pa čak i u udaljenijim krizama poput one u Eritreji i etiopskoj pokrajini Ogre. Danas važi za jednog od najaktivnijih svetskih mirovnih posrednika, te prema nekim analizama, mali emirat sa jedva 300 hiljada državljana trenutno vodi posredničke misije u desetak različitih sporova širom sveta. Ta uloga „mirotvorca“ znatno je podigla međunarodni profil Katara i učinila da ga i velike sile vide kao korisnog diplomatu koji može da komunicira i sa Istokom i sa Zapadom, i sa islamistima i sa sekularistima, a da pri tom zadrži imidž relativno neutralnog aktera.

Naravno, ova politika je često iritirala susede Katara. Saudijska Arabija, UAE i Egipat otvoreno su zamerali Dohi njene iskorake, od bliskosti sa Muslimanskim bratstvom i Iranom, do podrške Hamasu i sirijskoj opoziciji. Kulminacija tog nezadovoljstva bila je regionalna blokada Katara 2017. godine. Optužujući ga za „sponzorisanje terorizma“, Rijad, Abu Dabi i njihovi saveznici prekinuli su odnose, uveli ekonomske sankcije i postavili Dohi listu od 13 zahteva (među kojima su bili gašenje Al Jazeera medijskog servisa, prekid saradnje s Iranom i zatvaranje turske baze u Kataru). Katar je odbio da popusti pred ultimatumom, oslanjajući se delom i na podršku Vašingtona. Iako je tadašnji predsednik Donald Tramp isprva na Twitter-u podržao potez Saudijaca, drugi delovi američke administracije pozvali su na dijalog i stabilnost među zalivskim partnerima. Četvorogodišnja kriza okončana je početkom 2021. bez ikakvih ustupaka Katara. Blokada je ukinuta, a Doha nije ispunila nijedan od zahteva. Ovaj ishod učvrstio je spoznaju da je Katar, zahvaljujući američkoj bazi i sopstvenim kapacitetima, otporniji na pritiske nego što su rivali pretpostavljali.

Meki uticaj Katara - Al Jazeera i borba za imidž

Katar je svoju moć gradio ne samo vojnom silom i gasom, već i kroz uticaj na srca i umove, putem medija, obrazovanja i lobiranja. Centralni stub tog mekog uticaja je globalno poznata televizijska mreža Al Jazeera, koju je katarski emir osnovao 1996. godine. Kao prva 24-časovna nezavisna informativna TV na arapskom jeziku, Al Jazeera je donela revoluciju u medijski prostor Bliskog Istoka. Donela je otvorene debate i kritičko novinarstvo u region gde su decenijama dominirali mediji sa jakim državnim usmerenjem. Za kratko vreme, uticaj ovog kanala postao je ogroman, a jednako kontroverzan i snažan kao i sama spoljna politika Katara, primećeno je u jednom izveštaju američkog Kongresa.

Tokom Arapskog proleća 2011, Al Jazeera je odigrala ulogu megafona promena. Široko je pratila narodne pobune u Tunisu, Egiptu, Libiji, Siriji, često sa afirmativnim tonom prema demonstrantima. Time je posredno promovisala ciljeve katarske politike, koja je tada podržavala proteste i aktere povezane s Muslimanskim bratstvom. Katar je kroz „meku moć“ svog medija uspeo da se nametne kao ključni glas u regionu zahvaćenom nemirima. Mnoge države iz katarskog komšiluka smatrale su da Al Jazeera raspiruje nemire, dok je za milionsku arapsku publiku Doha postala sinonim za slobodnije informisanje.

Ovakav pristup imao je i cenu na relaciji sa Vašingtonom. Američke administracije su često kritikovale Al Jazeera, posebno njen arapski kanal, zbog antiameričkih i proislamističkih tonova. U godinama posle invazije na Irak 2003, Al Jazeera je bespoštedno izveštavala o nedaćama pod američkom okupacijom, a čak su postojale optužbe da su pojedini reporteri te mreže saradnjom sa iračkim pobunjenicima orkestrirali napade na američke trupe kako bi snimili atraktivnije kadrove. Takvi incidenti izazvali su bes zvaničnog Vašingtona, a poznato je da je administracija Džordža Buša vršila pritisak na emira Katara da „obuzda“ svoju televiziju. Ipak, Doha uglavnom nije popuštala. Al Jazeera je nastavila po svom, a vremenom su se strasti stišale bez značajnijih posledica po strateške odnose. Naprotiv, američko nezadovoljstvo medijskim izveštavanjem Katara ostalo je u senci većih geopolitičkih interesa, poput saradnje na bezbednosnim i energetskim pitanjima.

Interesantno je da je Al Jazeera istovremeno bila i tačka sporenja među samim američkim saveznicima. Tokom zalivske krize 2017, gašenje ove televizije bilo je među glavnim zahtevima Saudijske Arabije i UAE upućenim Kataru. Al Jazeera je u regionalnom kontekstu predstavljala „neprijateljski glas“ koji dovodi u pitanje njihovu politiku. Katar je odbio ultimatum, a branio se principom slobode medija. U tome je imao i nenadanu podršku međunarodnih novinarskih udruženja, pa i određenih krugova u SAD, jer koliko god bila kontroverzna, Al Jazeera je postala globalni brend prisutan i u engleskom govornom području (sa kanalom Al Jazeera English od 2006). Odolevši pritiscima da ugasi svoj medijski prozor u svet, Katar je poslao poruku da neće da žrtvuje svoj meki uticaj zarad pomirenja sa susedima.

Pored medija, Katar je posegnuo i za klasičnim sredstvima lobiranja i izgradnje imidža kako bi učvrstio poziciju u Vašingtonu. Nakon što se 2017. našao pod regionalnom blokadom i čak pretnjama invazijom od strane većih suseda, Doha je pokrenula pravu ofanzivu u političkim krugovima SAD-a. Svestan da su Saudijci, Emirati i pojedine proratne izraelske grupe uložili mnogo u anti-katarski lobing, Katar je mobilisao sopstvene resurse: angažovao je desetine uglednih lobističkih i PR firmi, uključujući i one bliske tadašnjoj Trampovoj administraciji, u nastojanju da ispravi narativ u Vašingtonu. Prema evidenciji podnesenoj američkom Ministarstvu pravde, Katar je potrošio oko 18 miliona dolara u roku od samo godinu dana posle početka blokade na usluge 33 lobističke firme, a mnoge od njih predvodili su bivši republikanski zvaničnici ili saradnici predsednika Trampa. Cilj je bio da se neutrališe kampanja koju su protiv Katara u regionu, kao i da se kongresmeni i donosioci odluka podsete na stratešku vrednost katarskog savezništva.

Ovi napori dali su rezultata. U godinama koje su usledile, Katar je uspeo da preokrene percepciju u određenim krugovima, sa slike navodnog sponzora ekstremista, na sliku pouzdanog posrednika i investitora. Katarski lobisti su, na primer, pomogli da se u Kongresu suzbije predlog o premeštanju američke baze Al Udeid iz Katara. Takođe, očuvana je i podrška unutar administracije da Katar dobije status glavnog saveznika van NATO. Paralelno, Doha je pojačala investicije u američko društvo. Poslednjih godina donirala je preko 9 miliona dolara američkim think-tank organizacijama, a od 2001. i preko 6 milijardi dolara univerzitetima u SAD (uglavnom kroz finansiranje kampusa prestižnih fakulteta u obrazovnom centru „Education City“ u Kataru). Kroz ovakve poteze, Katar je gradio široku mrežu uticaja, od akademske saradnje do ekonomskih ulaganja, čime je pokazala da želi da bude viđen kao partner koji donosi koristi i van sfere bezbednosti.

Ipak, najvažnije od svega, Katar je svojom političkom vizijom i fleksibilnošću izgradio reputaciju „malog, ali neophodnog“. Za razliku od nekih komšija koji su se osetili ugroženim jačanjem Katara, Vašington je prepoznao da Doha uglavnom dopunjuje američke interese. Tamo gde su Saudijska Arabija ili Egipat previše pristrasni, Katar može da priča sa svim stranama, a tamo gde su direktni pregovori nemogući, katarski kanal ostaje otvoren. Istina, nesuglasice postoje, od odnosa prema Hamasu do bliskosti sa Teheranom, ali su američki zvaničnici često svesni i objektivnih razloga katarske politike (npr. Katar deli ogromno gasno polje sa Iranom, što ga primorava na korektan odnos sa Teheranom). Zbog svega toga, pronalaženje alternative za Katar po mnogim pitanjima nije jednostavno. Čak ni druge bogate monarhije Persijskog zaliva ne ispunjavaju sve uslove: UAE doduše pruža baze američkom vazduhoplovstvu, ali je nedavno narušio poverenje Vašingtona flertujući sa kineskom vojnom prisutnošću, a Saudijska Arabija je najveća arapska sila, ali je iskustvo stacioniranja američkih trupa na njenom tlu ranije dovelo do političkih potresa i otpora domaće javnosti. U poređenju sa tim, Katar se pokazao kao stabilna, pouzdana platforma za američko prisustvo, a bez domaćih kontroverzi i sa velikom spremnošću da ugodi potrebama svog saveznika.

Zaključak - agilnost malog saveznika u senci velikih igrača

Uspon Katara kao važnog interesnog partnera Sjedinjenih Država na Bliskom istoku jedinstvena je priča o kapitalizovanju prilika u međunarodnim odnosima. Od 1990-ih do danas, Doha je metodično gradila svoju ulogu, otvorila je vrata američkoj vojsci kada su joj druga vrata bila zatvorena, investirala je bogatstvo od prirodnog gasa u globalne projekte, pa i u veze sa SAD. Osim toga posredovala je gde god se ukazala šansa da donese mir ili barem utiša sukob i time stekla poverenje velikih sila. U svetu diplomatije, Katar je postao primer kako jedna mala država, ako je dovoljno bogata i politički domišljata, može da nadraste okvire koje joj geografska veličina nameće.

Naravno, to ne znači da je put Katara bio ravan. Balansiranje između interesa Vašingtona i istovremenog prijateljstva sa američkim rivalima (poput Irana) ili neprijateljima američkih prijatelja (poput Hamasa u odnosu na Izrael) zahtevalo je kretanje na ivici noža. Bilo je trenutaka kada je poverenje bilo iskušano, poput aktuelnih pritisaka da se Katar jasnije distancira od Hamasa posle ratnih dejstava pred početak rata u Gazi. Ipak, Doha dobro razume da su joj odnosi sa SAD najvažniji i u skladu s tim koriguje svoj kurs kako ne bi dovela u pitanje stečeni status. Naslednik vizionarskog emira Hamada, mladi emir Tamim, nastavio je putem kojim je Katar od "slabog satelita Saudijske Arabije" postao ambiciozna regionalna sila sa globalnim profilom.

U očima Vašingtona, Katar danas predstavlja dragocenog partnera koji popunjava praznine koje drugi saveznici ne mogu ili ne žele. Dok Izrael ostaje primarni strateški saveznik u regionu, a Saudijska Arabija i UAE važni stubovi američkog uticaja, Katar nudi nešto drugačije: kombinaciju baze i kanala komunikacije, finansijske moći i fleksibilnosti, meke i tvrde moći. Takva jedinstvena pozicija, osvojena uprkos skepticima, čini Katar faktorom na koji Amerika računa u svojim bliskoistočnim računicama. U svetu promenljivih savezništava, mali emirat je pokazao da se veštom politikom i ulaganjima može da se izbori za mesto za stolom velikih i da postane važan čuvar interesa jedine preostale supersile u jednom od najturbulentnijih regiona sveta.

Komentari (0)