Muzej zaboravljenih umetnosti u Novom Sadu krije više od 150.000 predmeta: "Sve je počelo od babine pegle"

To nisu tek izloženi eksponati - svaka stvar nosi priču o ljudima i umećima koja su davno zaboravljena. Da bi se došlo do muzeja, bile su potrebne decenije sakupljanja starih stvari, od babinih tavana, pijaca i obilaska mnogih mesta.

Pre 40 godina, osnivač muzeja i brenda prepoznatljivih tašni, novosadski umetnik i kolekcionar Siniša Žarin, počeo je da sakuplja razne predmete proizvedene krajem 19. i početkom 20. veka.

Printscreen: Newsmax BalkansSiniša Žarin

"Od patine na drvenoj kutiji do tragova krsta na platnu - sve govori o vremenu kada je stvaranje imalo posebnu težinu i kada se umetnost mogla pronaći i u najobičnijim predmetima", objašnjava Siniša Žarin za Newsmax Balkans.

Prvi predmeti i kolekcionarska strast

Žarin se sa setom priseća svojih početaka, kada je još bio tinejdžer.

"Svako ko je kolekcionar, a ko je počeo nešto da skuplja, da vuče kući, krenuo je sa peglama - babinim peglama. Posle sa fenjerima, sitnicama, dedinim priborom za brijanje... To su stvarčice kojih se sada ni ne mogu setiti tačno, ali to je bio moj početak", kaže sagovornik emisije "Prozori Balkana".

Taj "početak sakupljaštva", kako ga naziva, prerastao je u strast koja je obeležila njegovu mladost.

"Bio je to period adolescencije kada sam uneo u kuću gomilu te neke estetike i - zarazio se. Posle je sve išlo, kako kažemo u žargonu, 'sviralo se'. Tako sam došao do više od 150.000 artefakata", dodaje Žarin. 

Spoj muzeja i zanatstva

Iz te kolekcije rodila se ideja da se muzej poveže sa proizvodnjom, u radionici gde nastaju kožni proizvodi njegovog brenda.

"Naši proizvodi su arhaični, rađeni od kože obradom drevnim metodama. Mnoge od tih tehnologija danas gotovo da ne postoje, a naš dizajn naginje upravo tim starinskim formama. Čak imamo predmete kupljene pre 20 i više godina koje ni danas ne možemo da ponovimo u proizvodnji - jednostavno, nivo tehnologije tog vremena bio je poseban, iako danas imamo vrhnske inženjere i mašine", objašnjava Žarin.

Printscreen: Newsmax Balkans

Za potrebe razvoja radionice deo zbirke preseljen je u skladište od 2.500 kvadrata, ali ideja ostaje ista - spojiti muzej i zanatstvo, jer "zanat nije industrija i ne pripada industrijskim zonama, već među ljude".

Putovanja i nadahnuća

Žarin sebe opisuje kao "neobičnog gastarbajtera". Već 40 godina živi između Srbije i Italije, a rezident je u Veroni.

"Zbog posla i okolnosti često putujem u Italiju, Tursku, Nemačku, Francusku... A tragom predmeta i inspiracije odlazio sam i u Meksiko, Argentinu, Brazil. Posle Meksika, recimo, naši proizvodi su poprimili vrckave boje", priča Žarin.

Printscreen: Newsmax Balkans

Njegov muzej je u šali prozvan "Muzej bizarija", sve dok ga stručnjaci nisu prepoznali kao instituciju industrijske arheologije.

"Ljudi nisu ni znali da industrijska arheologija postoji. Ali kada nas je slovenački stručnjak Tadej Brate opisao i svrstao na evropsku mapu, shvatili smo gde zapravo pripadamo", kaže naš sagovornik.

Stalna borba za mesto u gradu

Iako iza sebe imaju prepoznatljiv rad i hiljade predmeta koji čuvaju duh prošlih vremena, Muzej zaboravljenih umetnosti i dalje se bori za svoj položaj.

Printscreen: Newsmax Balkans

"Stalno nas guraju na obod grada i u industrijsku zonu. A mi nismo industrija. Mi smo zanatstvo. Njemu je mesto među ljudima", poručuje Siniša Žarin.

Emisiju Prozori Balkana pogledajte u videu: 

Komentari (0)