Zašto stopa obolevanja od raka štitne žlezde raste brže od drugih oblika kancera

Štitna žlezda se nalazi u osnovi vrata, odmah ispod Adamove jabučice. Njen zadatak je da oslobađa hormone koji regulišu srčani ritam, krvni pritisak, telesnu temperaturu i težinu.

Rak štitne žlezde nastaje kada ćelije unutar štitne žlezde počnu nekontrolisano da rastu i dele se, formirajući tumor. Ove abnormalne ćelije mogu da napadnu okolna tkiva i potencijalno se prošire na druge delove tela, piše BBC.

Prema bazi podataka Surveillance, Epidemiology, and End Results (Seer) - sistemu za prijavljivanje raka u Sjedinjenim Državama - incidenca raka štitne žlezde u SAD se više nego utrostručila između 1980. i 2016. godine, porasla je sa 2,39 na 7,54 na 100.000 kod muškaraca i sa 6,15 na 21,28 na 100.000 kod žena.

Šta stoji iza ovog porasta broja slučajeva?

Prvi osumnjičeni je velika količina jonizujućeg zračenja. Odavno je poznato da izlaganje velikim količinama jonizujućeg zračenja u detinjstvu može izazvati rak štitne žlezde. U godinama nakon nuklearne nesreće u Černobilju 1986. godine, stope bolesti su naglo porasle kod dece u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji.

Jedna studija je otkrila da se među preživelima atomske bombe u Japanu oko 36 odsto slučajeva raka štitne žlezde od 1958. godine može pripisati izlaganju zračenju u detinjstvu. Ali u drugim delovima sveta nije bilo nuklearnih katastrofa tokom osamdesetih ili devedesetih koje bi mogle da objasne takav porast.

U početku su stručnjaci bili zbunjeni, međutim, na kraju se pojavilo objašnjenje - da li bi bolja dijagnostika mogla da bude "kriva".

Bolje dijagnostičke metode

Osamdesetih godina prošlog veka, lekari su prvi put počeli da koriste ultrazvuk štitne žlezde, tehniku snimanja koja koristi zvučne talase za stvaranje slika štitne žlezde. Ovo je omogućilo lekarima da otkriju veoma male karcinome štitne žlezde koji im ranije nisu bili vidljivi.

Zatim, devedesetih godina, lekari su takođe počeli da sakupljaju ćelije iz sumnjivih kvržica kako bi utvrdili da li su kancerogene, tehnikom poznatom kao biopsija tankom iglom.

Foto: Envato

Drugi dokazi takođe su potvrdili teoriju o prekomernoj dijagnozi. Na primer, dok su se stope karcinoma štitne žlezde ubrzavale, smrtnost od raka štitne žlezde izgleda da je ostala stabilna.

U međuvremenu, incidenca raka štitne žlezde je naglo porasla u Južnoj Koreji kada je uveden nacionalni program skrininga za rak štitne žlezde. Ponovo je pala kada je program smanjen.

Nepotrebne terapijske procedure 

Sada znamo da mali papilarni karcinomi štitne žlezde obično sporo rastu i često dobro reaguju na lečenje.

Retko su fatalni i imaju dobru prognozu. Ali u to vreme, prekomerno dijagnostikovanje ovih karcinoma dovela je do brojnih nepotrebnih medicinskih intervencija, uključujući potpuno uklanjanje štitne žlezde, nakon čega je usledio tretman radioaktivnim jodom radi uklanjanja preostalih ćelija.

Hirurška intervencija ponekad može dovesti do paralize glasnih žica, dok tretman radioaktivnim jodom takođe može povećati rizik od sekundarnih karcinoma.

Foto: Envato

U SAD su od tada napravljene promene u kliničkoj praksi tako da se radioaktivni jod sada koristi samo za lečenje agresivnih karcinoma, dok su doze značajno umanjene kako bi se smanjio rizik od neželjenih efekata. Umesto potpunog uklanjanja štitne žlezde, lekari je često delimično uklanjaju ili preduzimaju pristup budnog čekanja.

Zahvaljujući ovakvom pristupu, najnovija statistika kompanije Seer ukazuje da su slučajevi raka štitne žlezde sada stabilizovani u SAD.

Ipak, tokom poslednjih nekoliko godina, neki naučnici su tvrdili da prekomerna dijagnostika sama po sebi ne može da objasni sve aspekte porasta broja obolelih.

Gojaznost

Jedan od glavnih osumnjičenih faktora je gojaznost, čija je prevalencija u porastu od osamdesetih, posebno u SAD i drugim razvijenim zemljama. Kohortne studije, koje počinju sa zdravom populacijom, a zatim se prate tokom vremena, izgleda da pokazuju vezu između prekomerne težine i rizika od raka štitne žlezde.

Foto: Envato

Ljudi sa visokim indeksom telene mase (BMI) su u 50 odsto većem riziku da im se dijagnostikuje rak štitne žlezde tokom života u poređenju sa osobama sa normalnim BMI.

Na primer, osobe sa visokim nivoom hormona koji stimuliše štitnu žlezdu (TSH), hormona koji proizvodi hipofiza i koji reguliše funkciju štitne žlezde, takođe imaju tendenciju da imaju viši BMI.

Četvrti osumnjičeni: hemikalije

Naučnici sumnjaju da bi "hemikalije koje ometaju endokrini sistem" (HE) koje se nalaze u uobičajenim kućnim proizvodima i organskim pesticidima mogle biti odgovorne. To su hemikalije koje imitiraju, blokiraju ili ometaju hormone u telu.

Primeri uključuju perfluoroaktansku kiselinu (PFOA) i perfluorooktansulfonsku kiselinu (PFOS), koje se nalaze u predmetima od posuđa za kuvanje i papirne ambalaže za hranu do proizvoda za ličnu negu, tepiha i pene za gašenje požara.

Međutim, dokazi koji povezuju takve hemikalije sa rakom štitne žlezde su nedosledni.

Elementi u tragovima

Druge studije ukazuju da elementi u tragovima mogu igrati ulogu. Elementi u tragovima su hemijski elementi koji su živim organizmima potrebni samo u veoma malim količinama. Međutim, oni su vitalni za funkciju štitne žlezde.

Postojale su hipoteze o elementima u tragovima povezanim sa vulkanskim erupcijama.

Foto: AP/The Russian Academy of Sciences' Vulcanology Institute/Yury Demyanchuk

Tako je pokazano da su cink, kadmijum i neke druge hemikalije, poput vanadijuma, prisutne u ovim sredinama, zajedno sa visokim stopama raka štitne žlezde, ali nije bilo mnogo dobro osmišljenih epidemioloških studija koje bi potvrdile direktnu vezu.

Komentari (0)