Papa Franja i Rusija: Diplomatski lavirint između morala i realpolitike

Od početka svog pontifikata, papa Franja je pokazao sklonost ka pažljivim diplomatskim kalkulacijama. Ne bi bilo preterano reći da je bio otelotvorenje hrišćanskih i civilizacijskih vrednosti kao što su empatija, solidarnost i razumevanje za Drugog. Mnogi, sada već i posthumno, ističu da je on gradio mostove tamo gde drugi dižu zidove i da je koristio svoj moralni autoritet, ne za osudu, već za pronalaženje kompromisnog rešenja. Međutim, čak ni diplomatija inspirisana kantovskom hrišćanskom etikom nije rasterećena “svetovnih” izazova i realpolitike. Kontroverznost vatikanske diplomatije za vreme Franje, najbolje se ogleda u njegovom odnosu prema režimu u Rusiji.

Posebno u kontekstu rata u Ukrajini, vidi složenost njegove diplomatske filozofije – hodanje po ivici između evanđeoske poruke mira i geopolitičkih stvarnosti.

Još od prvih dana ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, papa Franja je pozivao na prekid nasilja, insistirajući na hitnim mirovnim pregovorima i humanitarnim koridorima. Međutim, ono što je izazvalo najviše polemika bila je njegova odluka da ne imenuje direktno ruskog predsednika Vladimira Putina kao agresora. Umesto oštrih reči, odlučio se za jezik opomena, poziva na savest i molitve. Kada je rekao da se “ne sme pasti u zamku bajke o Crvenkapi“ gde je jedna strana čista, a druga apsolutno zla, naišao je na žestoke kritike, pre svega iz Ukrajine. Ukrajinski zvaničnici i vernici su to doživeli kao relativizaciju agresije, dok su mnogi na Zapadu to tumačili kao izbegavanje jasne moralne pozicije.

Foto: Tanjug/AP/Andrew Medichini

Bitno je reći da Franjina taktika nije izraz neodlučnosti već pažljive diplomatske promišljenosti. Vatikan tradicionalno neguje neutralnost kako bi sačuvao mogućnost posredovanja u sukobima. Papa je, u tom duhu, verovao da diplomatski angažman prema Rusiji mora ostati otvoren, kako bi se u budućnosti stvorio prostor za dijalog. Održavanje linije komunikacije sa Moskvom bio je strateški pokušaj da se izbegne potpuna polarizacija hrišćanskog sveta, ali i da se ekumenski dijalog sa Ruskom pravoslavnom crkvom ne prekine u potpunosti.

U tom smislu, njegov odnos sa patrijarhom Kirilom bio je posebno važan. Uprkos dubokim teološkim i političkim razlikama, papa Franja je pokušao da zadrži ovaj kanal komunikacije otvoren. Ipak, kada je patrijarh Kiril opravdao rat u Ukrajini kao “sveti rat“, papa nije ostao nem. U razgovoru iz 2022. godine poručio mu je da ne bude "Putinov oltarski dečak", jasno ističući da duhovni autoritet ne sme biti oruđe državne politike.

PROČITAJTE JOŠ

SVET

Počele pripreme za izbor pape: Najduža konklava trajala tri godine, a najbrža nekoliko sati

Vatrogasci u Vatikanu postavili su odžak na krov Sikstinske kapele, iz kojeg će izaći beli dim kada bude izabran naslednik pape Franje, a očekuje se da izbor novog pape ne traje dugo.

09:58Pre 128 d02.05.2025.

Autor

MAGAZIN

Poslednja poruka pape Franje mladim parovima: Verujte u ljubav, ona je kao tango

U predgovoru pripremljenom za knjigu "Youcat. Love Forever", koji je napisao pre smrti, papa Franja pozvao je mlade parove da veruju u ljubav, koju je uporedio sa tradicionalnim plesom svoje rodne zemlje - Argentine.

18:56Pre 130 d30.04.2025.

Autor

SVET

(FOTO) Unošenjem kovčega u baziliku završena ceremonija sahrane pape Franje kojoj je prisustvovalo 250.000 ljudi

Rimokatolička crkva i vernici oprostili su se od pape Franje koji je preminuo na Uskršnji ponedeljak, 21. aprila, u 89. godini. Ceremonija sahrane je počela u 10 sati i trajala je nešto više od dva časa kada je povorka sa kovčegom krenula ka bazilici Sveta Marija velika, mestu gde će počivati.

13:33Pre 134 d26.04.2025.

Autor

Ova razmena između dvojice poglavara bila je dodatno komplikovana nasleđem Havanske deklaracije, zajedničkog dokumenta koji su Franja i Kiril potpisali 2016. godine na Kubi, tokom njihovog istorijskog susreta – prvog nakon Velikog raskola 1054. godine. Ovaj dokument janvo osuđuje progon hrišćana, naročito na Bliskom istoku, i poziva na očuvanje tradicionalnih porodičnih vrednosti. Pored toga, u njemu su dve crkve iznele zajedničke stavove o protivljenju eutanaziji i abortusu, kao i zalaganju za međuverski dijalog i mir. Najvažnije od svega, zajednička deklaracija poziva na prevazilaženje istorijskih podela među crkvama i ukazuje na potrebu zajedničkog suočavanja sa sekularizacijom i moralnim relativizmom u savremenom društvu.

Iako je deklaracija predstavljala simbolički iskorak ka obnovi hrišćanskog jedinstva, njen sadržaj izazvao je burne reakcije, pre svega u Ukrajinskoj grko-katoličkoj crkvi.

Grko-katolici u Ukrajini, koji su verni Vatikanu ali istorijski ugroženi od strane Moskovske patrijaršije, kritikovali su papu jer dokument, po njihovom mišljenju, nije jasno osudio rusku imperijalnu politiku i versku represiju u Ukrajini. Smatrali su da se potpisivanjem deklaracije Franja previše približio ruskoj poziciji, čime je, makar nenamerno, umanjio patnje vernika na teritorijama pod ruskim uticajem. Naročito je sporno bilo to što se u tekstu deklaracije poziva na "prevazilaženje raskola", dok se istovremeno prećutkuju konkretne posledice ruske agresivne politike, kako vojne, tako i religijske.

Zbog toga je Ukrajinska grko-katolička crkva, i inače duboko lojalna papi, prvi put javno izrazila razočaranje, smatrajući da Rim previđa realnost njihove borbe za opstanak u senci ruskog političkog i verskog pritiska. Taj jaz između simboličkog jedinstva i političke stvarnosti ostao je bolna tačka i u godinama nakon susreta u Havani, posebno nakon 2022.

Foto: Tanjug/AP/Alessandra Tarantino

Uprkos tim tenzijama, papa Franja nije odustao od svoje vizije pomirenja. Njegov diplomatski stil ostaje dosledno pastoralan – umesto političkog jezika koristi jezik molitve, umesto osude nudi poziv na obraćenje. On ne ignoriše zlo, ali odbija da ga tretira kao konačno stanje, verujući da je u svakom, pa i najokorelijem akteru svetske politike, ostalo makar zrno savesti.

Ovakvo stanovište se može kritikovati i sa fundacionalističkih hrišćanskih i sa realpolitičkih pozicija. S jedne strane, odsustvo direktne osude Putinove agresije se kosi sa načelima kategoričkog imperativa koje se nalazi u srži hrišćanske etike osude zla. Prema rečima britanskog konzervativnog mislioca Edmunda Berka: “za trijumf zla je potrebno samo da dobri ljudi ne učine ništa.” Ili kako je to Gandi formulisao: “tišina je kukavičluk kada situacija zahteva da se stvari izgovore naglas i prema njima deluje”.

Iz realpolitičke perspektive, generalna kritika idealista je potcenjivanje moći pukog interesa nasuport etičkim načelima. Na tom tragu, stoji i kritika da papa Franjo pada u Čembrlenovu zamku, misleći da će politikom popuštanja “urazumiti” agresora. Ali kako je to novozelandski scenarsita Entoni Mekarten rekao: “ne možete urazumiti tigra ako vam je glava u njegovim ustima”. (Ovaj citat je fiktivno pripisan Čerčilu u filmu Darkest Hour) Pogotovo u momentima kada Putinov režim vidi Zapad kao Antihrista, a sukob u Ukrajini naziva svetim ratom.

S druge strane, iako mnogi kritikuju poziciju "kalkulisane tišine", ona se može porediti i sa hodanjem po minskom polju, gde svaki pogrešan korak može biti fatalan. Pogotovo u trenucima kada svetovnim liderima manjkaju diplomatski uspesi, možda je neophodno da duhovni autoriteti, poput pape Franje, ponude alterntivne pristupe i pokušaju da spreče dalju eskalaciju sukoba. U tom slučaju umesto dodatnih osuda i pritisaka koji bi "raspalili vatru", diplomatski pristup Vatikana se može pokazati konstruktivnim kada je u pitanju zaštita evropske bezbednosti i normalizacija odnosa polarizovanih strana.

Da li će istorija Franjin pontifikat upamtiti kao doba diplomatskih promašaja ili hrabrih pokušaja pomirenja – ostaje da se vidi. Ali ono što se već sada može reći jeste da papa Franja nije želeo da Crkva bude ni tiha ni slepa – već da bude prisutna, aktivna i moralno angažovana, čak i onda kada svi ostali biraju stranu.

Preuzmite Newsmax Balkans aplikaciju:

Pratite nas na društvenim mrežama:

Komentari (0)