Tri decenije od Dejtonskog sporazuma: Mirovni ugovor pod pokroviteljstvom SAD koji je prekinuo krvavi rat u Jugoslaviji

Nakon više od tri godine krvavog sukoba, međunarodna zajednica bila je odlučna da rat mora da bude okončan - po svaku cenu, i u što kraćem roku.

Vojne operacije iz leta i jeseni 1995. godine drastično su promenile situaciju na terenu. Američka diplomatija, predvođena Ričardom Holbrukom, koji je tvorac mirovnog sporazuma iz Dejtona, započela je intenzivne "šatl" misije između Beograda, Zagreba i Sarajeva.

Ti razgovori često su ličili na politički teatar, a svedoci tvrde da se u njima smenjivalo sve - od hladne računice do otvorenih izliva besa.

Foto: AP/Beth A Keiser

U tim susretima dogodio se i jedan od najpoznatijih momenata iz preddejtonske diplomatije. Pedi Ešdaun, koji će kasnije postati visoki predstavnik u BiH, pokušavao je da objasni predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću koliko bi buduća BiH mogla biti krhka ako se previše osloni na entitetsku strukturu. Tada je uzeo salvetu sa stola, raširio je i rekao:

"Vidite ovo? Ovo je Bosna i Hercegovina. A ovo ovde je centralna vlast. Ako svako vuče na svoju stranu, šta mislite da će se dogoditi? Raspašće vam se u rukama".

Ovaj jednostavan, ali simboličan gest sa salvetom, postao je metafora nestabilnosti državnog sistema u BiH, koji će takav ostati i decenijama kasnije.

Političko zaustavljanje sukoba

Bosna i Hercegovina početkom 1990-ih postala je epicentar jednog od najkrvavijih sukoba u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Rat, koji je trajao od aprila 1992. do kraja 1995. godine, odneo je više od sto hiljada života i doveo do raseljavanja više od dva miliona ljudi. Gradovi su bili razoreni, sela spaljena, a društvo trajno podeljeno.

Međunarodna zajednica, uprkos godinama sankcija, rezolucija i mirovnih misija, nije uspevala da zaustavi sukob.

Foto: AP/Joe Marquette

Tek u leto 1995. situacija se promenila. Operacija "Oluja" Hrvatske vojske i HVO, vojni pritisci Vojske Republike Srpske i NATO bombardovanja, stvorili su novu ravnotežu snaga.

Rat je postao isuviše skup za sve strane, a tvorac sporazuma, američki diplomata Ričard Holbruk i tim SAD videli su šansu da politički zaustave sukob.

Slobodan Milošević je preuzimao ulogu glavnog pregovarača i više puta demonstrirao čvrstinu i odlučnost.

"Nemojte da pričate s njima. Ja ću to rešiti", govorio je Milošević Holbruku.

S druge strane, hrvatski predsednik Franjo Tuđman je nosio istorijske karte i insistirao na "ravnoteži".

"Ako želimo stabilan mir, mora postojati ravnoteža. Bez ravnoteže, mir je samo pauza", bile su reči koje je Tuđman razmenio sa američkim diplomatom.

Alija Izetbegović, kao predstavnik muslimana u BiH, sedeo je u tišini, pripremajući se za jedan od najtežih poteza u životu.

"Možda je ovo najteži potpis u mom životu", ostalo je zabeleženo da je izjavio Izetbegović.

Zatvorena vojna baza i pregovarački pritisak

Pregovore u vojnoj bazi Rajt-Peterson usmeravali su Voren Kristofer, tadašnji ministar spoljnih poslova SAD, i Holbruk uz pomoć generala Veslija Klarka.

Foto: AP/Beth KeiserRičard Holbruk i Voren Kristofer

Prisutni su bili i Karl Bilt, posebni predstavnik EU, kao i Igor Ivanov, zastupnik zvanične Moskve.

U bazi gde su pregovori vođeni 21 dan, tri delegacije su bile potpuno izolovane.

Tokom mučnih tronedeljnih pregovora i usaglašavanja, predstavnicima međunarodne zajednice uspelo je da približe stavove predsednika Hrvatske Franje Tuđmana i predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koji je predvodio zajedničku delegaciju SR Jugoslavije i Repubilke Srpske, sa Alijom Izetbegovićem predsedavajućim Predsedništva BiH, koji je gotovo do samog parafiranja odbijao saglasnost.

Diplomatski pritisci sa tri strane

Svaka strana u ovim pregovorima imala je svoju zgradu, komunikacija sa spoljnim svetom bila je strogo kontrolisana, a diplomatski pritisci iz Beograda, Zagreba i Sarajeva dolazili su kroz posrednike.

Atmosfera je bila napeta, često iscrpljujuća, ali je Holbrukova delegacija insistirala da alternativa sporazumu ne postoji.

Foto: AP/Joe Marquette

Najnapetiji momenti ticali su se Sarajeva i mape teritorija.

Milošević je u jednom trenutku povikao:

"Šta još hoćete od mene? Hoćete li da vam lično crtam kako treba da izgleda svaka ulica?"

Izetbegović je bio svedok svih ovih scena, a Tuđman je insistirao na istorijskom pravu hrvatskog naroda na određene teritorije.

Pred sam kraj pregovora, doneta je poslednja, tzv. "kritična mapa" koja je omogućila minimalne korekcije i kompromis.

Jedan američki general je zapisao:

"Mapa je izgledala kao da će se raspasti od dodira, ali je omogućila sporazum".

Parafiranje i potpisivanje

U ranim jutarnjim satima 21. novembra 1995, posle iscrpljujućih pregovora, delegacije su parafirale mirovni sporazum.

"Uradili smo veliku stvar. Ovo je istorija", rekao je Milošević.

Izetbegović je bio oprezniji:

"Zaustavili smo rat. Sve ostalo ćemo morati da rešavamo godinama".

Tuđman je zaključio da je mir uvek bolji od pobede koja ne može da se održi.

Zvanično potpisivanje održano je 14. decembra u Parizu, ali ključni politički dogovori bili su završeni u Dejtonu.

Državna arhitektura posleratne BiH

Dejtonski sporazum stvorio je Bosnu i Hercegovinu kao državu sastavljenu od dva entiteta: Federacije BiH, za koju je određeno da će pokrivati 51 procenat površine, i Republike Srpske, kojoj je ostalo 49 odsto ukupne površine BiH.

Foto: AP/Joe Marquette

Dokument sporazuma sastoji se od 11 aneksa, od kojih je najvažniji Aneks 4 - Ustav Bosne i Hercegovine.

"Kada pravite mir, pravite kompromis. A posle kompromisa uvek neko misli da je izgubio više nego što je trebalo", izjavio je Holbruk, između ostalog, u jednom od brojnih intervjua nakon potpisivanja Dejtona.

Federacija je podeljena na deset kantona, svaki sa sopstvenim nadležnostima.

Sporazum predviđa prekid svih ratnih dejstava, međunarodno priznate granice BiH, složen sistem vlasti zasnovan na etničkoj ravnoteži i uspostavljanje institucije visokog predstavnika (OHR), kojoj je poverena nadležnost nad implementacijom civilnog dela sporazuma.

U praktičnom smislu, Dejton je uspostavio najkompleksniji političko-administrativni sistem u Evropi, sa tri konstitutivna naroda, dva entiteta, deset kantona, stotinama ministara i brojnim nivoima vlasti.

Taj sistem bio je zamišljen kao način da se osigura ravnoteža među etničkim grupama, ali je vremenom postao izvor čestih blokada i političke paralize.

Tri decenije mira i (ne)funkcionalnosti

U godinama posle Dejtona, Bosna i Hercegovina je obnovljena - gradovi su podignuti iz ruševina, a izbeglice se vraćale na svoja ognjišta gde je to bilo moguće.

Međutim, politički sistem ostao je složen i teško funkcionalan do dana današnjeg.

Foto: AP/David Longstreath

Etničke razlike postale su okosnica političke moći, a institucije su često blokirane. Presude Evropskog suda za ljudska prava nisu u potpunosti implementirane, dok politički narativi i dalje oblikuju tumačenje Dejtona.

Tri decenije kasnije, Dejton ostaje simbol mira, ali i trajnog kompromisa koji je težak za funkcionisanje države.

Scene iz Dejtona - od Ešdaunove salvete, preko Miloševićevih izliva besa, Tuđmanovih istorijskih karata, do tišine Izetbegovića - pokazuju koliko je diplomatski proces oko postizanja konačnog sporazuma bio napet, ali i koliko je bio odlučujući za zaustavljanje rata.

Dejton je, dakle, bio kompromis, ali kompromis koji je omogućio mir i preživeo tri decenije, uprkos izazovima i nefunkcionalnostima koje i danas opstaju.

Komentari (0)