(FOTO) Dok drugi beže od zime, Željka joj ide u susret: Život s haskijima u Finskoj na minus 40 i uz svetlost Aurore

Iako je rođena na obali Jadranskog mora, u slovenačkom gradu Portorožu, Željkin senzibilitet oduvek je bio žedan zime, ali one prave, sa mnogo snega, i sa životinjama koje dele istu ljubav i uživaju u tom ambijentu.

Naša sagovornica se 2009. godine seli, sa svoja dva Sibirska haskija, u Srbiju kako bi mogla da bude sa svojim partnerom Aleksandrom Nikolićem, koji takođe ima haskije.

"U Srbiji smo živeli oko osam godina. Zime su bile blatnjave, a ne snežne i bele, zato smo odlučili da se preselimo u zemlju sa pravom zimom prepunom snega, Finsku, tačnije na Lapland", rekla je Željka za portal Newsmax Balkans.

Najlepše u Finskoj su joj zima i polarna svetlost - Aurora borealis.

"Ovo je prelepa zemlja sa čarobnim zimama. Ko voli zimu, ovo je pravo mesto za njega", poručila je naša sagovornica.

"Temperature prelaze minus 40 stepeni"

Lapland, arktička regija Finske, svake zime postaje mesto iz snova za putnike iz celog sveta. Željka nam je otkrila šta je to što turiste najviše iznenadi kada dođu.

"Ponekad je ovde ledeno hladno i temperature prelaze minus 40 stepeni, a ljudi nisu uvek baš najbolje obučeni i spremni na to. Staze za turiste su dugačke nekoliko kilometara i sami ih pripremamo i održavamo", pojasnila nam je ona.

Foto: Željka Banda Nikolić

Željka nam je rekla da se nikada nije pokajala što je došla u Lapland i da je najvažnije voditi se srcem.

"Treba imati poverenja u sebe. Ako negde nisi srećan i ne možeš da ispoljiš svoj pravi potencijal, poslušaj šta ti kaže srce. Treba uvek pokušavati dok ne pronađeš idealno mesto. Kad su nam sve kockice na broju, jedino tad možemo da budemo najsrećniji", rekla nam je sagovornica koja je svoj ideal pronašla na Laplandu.

"Svako od njih ima svoj karakter i unikatan je"

Željka se na Laplandu bavi uzgajanjem haskija koji vuku zaprege.

Priča sa uzgojem i treniranjem haskija datira 2004. godine, kako naša sagovornica kaže, kad je nabavila svog prvog Sibirskog haskija Tiu i krenula da trenira s njom na rolerima.

"Letela sam kroz Portorož sa svojom Tiom, kasnije nam se 2007. godine pridružila i Taiga. Tako je sve krenulo", istakla je ona.

Sada ih ima već 100 u kenelu (staništu/kućici za pse).

"Svako od njih ima svoj karakter i unikatan je. Ali jedno imaju zajedničko, to je sreća kad vide nas, čista i iskrena ljubav prema nama. Oči im se cakle, repići mašu kad nas vide. Najsrećniji su kad trče i vuku sanke, tad putujemo zajedno po belim prostranstvima, to je najlepše", konstatovala je Željka.

Pojasnila nam je i koje su to vrste pasa kod njih zaprežne.

"U našem čoporu postoje dve rase zaprežnih pasa, Aljaski i Sibirski haskiji. Najmlađi članovi stari su osam nedelja, a najstarija u čoporu je šesnaestogodišnja ženka. Pored haskija postoje još neke druge rase koje su zaprežne, Aljaski Malamut, Samojed, Grenlandski pas, Jakutska lajka, Kanadsko eskimski pas. Svi naši haskiji, Aljaski i Sibirski, su deo ekipe i svi do jednoga su radni zaprežni psi", ukazala je naša sagovornica.

Dodala je da je svaki haski zaprežni pas, ali i skrenula pažnju na to da su neki talentovaniji od drugih.

"Treniramo naše kuce sve dok ima snega"

Željka nam je objasnila kada haskiji kreću sa treningom i koliko im je potrebno da uđu u formu i postanu deo zaprežne ekipe.

"Prvo stavljanje ama i prezanje psa se desi malo pre prve godine, ali samo da bi mladi psi osetili am, to je nešto novo za njih pa treba vremena da se priviknu. Oko druge godine mladi psi postaju deo ekipe naših aktivnih zaprežnih pasa", rekla nam je sagovornica. 

Kako kaže, treninzi počinju na jesen, u septembru.

"Tad kreću naše pripreme i kondicioniranje za zimsku sezonu. Dok nema još snega uprežemo pse u atv (četvorotočkaš), a kad padne sneg, koristimo sanke. Od novembra do kraja marta traje naporna zimska radna sezona. U aprilu i ponekad maju nastavljamo da vozimo zaprege i treniramo naše kuce sve dok ima snega. Treninge tada obavljamo ujutru, dok je svežije", ispričala je za naš portal.

"Saradnja sa takvim 'kolegama' je pravo zadovoljstvo"

Govoreći o tome kako haskiji reaguju na sneg, hladnoću i duge staze, Željka je istakla da su svi neverovatno talentovani zaprežni psi, sa mnogo želje za trčanjem i vučom sanki.

"Haskiji jako vole zimu, sneg, hladnoću i duge staze. Umeju brzo i da se zasite ako stalno trče istim stazama, zato je bitno da im pomognemo i smišljamo uvek nove putanje kako bi im bilo zanimljivo. 

Dodala je i to da su psi jako srčani i odani.

"Saradnja sa takvim 'kolegama' je baš laka i pravo zadovoljstvo, melem za dušu", rekla nam je radosno Željka. 

Sagovornica je ukazala da je disciplina jako važna kad se radi sa zaprežnim psima, a obostrano poverenje krucialno za uspešnu saradnju haskija i njegovog vodiča (mushera). Predstavila nam je i hijerarhiju unutar tima.

"Svaki pas u timu je vrlo važan, svako od nijih ima svoju poziciju u zaprezi i svoj zadatak. Na čelu tima ide uvek par najinteligentnijih pasa u zaprezi, to su lideri zaprege. Oni slušaju svog vodiča i vode se njegovim komandama. Iza njih ide par pasa (swing psi) koji bi mogli da zamene u nekom trenutku par lidera ako se umore. Ostali psi u timu su 'tim psi', snaga, moć tima, motor koji pokreće sve. Zadnji par pasa ispred samih sanki nazivaju se 'wheel psi'", rekla nam je ona.

Što se tiče broja pasa, kako kaže Željka, dok traje turistička sezona, timovi pasa mogu da budu od pet do osam ili devet pasa. 

"Kad sami vozimo i treniramo kuce, naši timovi su mnogo veći, do šestnaest pasa. Veličina tima zavisi od toga sa koliko pasa je vodič (musher) sposoban da rukovodi, sve je sasvim individualno", navela je ona.

"Supica za doručak"

Govoreći o trkama pasa, Željka nam je rekla da ima različitih.

"Tu su sprint trke od nekoliko kilometara koje su gotove za nekoliko minuta, srednje trke od 100 kilometara koje mogu da traju dva, tri ili više dana, a postoje i 'long distance' trke od 1.500 kilometara koje mogu da traju nedelju ili dve a ponekad i malo više", rekla nam je ona.

Željka nam je predstavila i jedan tipičan dan sa zapregom.

"Rano ujutru kuce moraju da dobiju toplu supicu sa mesom za doručak. Posle toga ide čišćenje kaveza, priprema opreme, uprezanje pasa i odlazak na trening ili vožnju. Posle vožnji kucama dajemo vodu. Sledi vraćanje pasa na njihova mesta u kenelu, odmaranje, pa večera", rekla nam je sagovornica.

Željka se, kaže, oseća prirodno i u svom elementu tokom vožnje u zaprezi.

Psi su, kako nam je rekla, promenili njen pogled na život.

"Rad sa kucama me je naučio da više volim prirodu, životinje, pa i sebe. Naučili su me strpljenju, neodustajanju kad je teško, hrabrosti. Naučili su me da se ne plašim da stanem na zaleđeno jezero i pređem preko njega sa zapregom pasa. Sa psima sam srećna, mogu da budem sasvim svoja", zaključila je sagovornica u razgovoru za naš portal.

Komentari (0)