Kako prepoznati i savladati anksioznost kod dece i tinejdžera

Pedagog Anđela Zlatković ističe u razgovoru za Newsmax Balkans da postoji više načina za savladavanje anksioznosti.

"Trema se može javiti u dva oblika: zdravom i nezdravom, blokirajućem. Zdrava trema je prisutna kod većine dece. Ona je motivišuća i deluje pokretački na dete. Kod određenog broja dece javlja se nezdrava trema u vidu straha od škole koji može uzrokovati jaku nelagodnost i povišenu, ometajuću anksioznost. Ovaj strah je najuočljiviji na početku polugodišta, naročito kod prvaka koji teže podnose odvajanje od roditelja i adaptaciju na novo okruženje. Kod dece starijeg uzrasta, koja su već upoznata sa školskom atmosferom, trema se uglavnom javlja u kontekstu uklapanja u vršnjačku grupu i odgovaranja pred razredom. Kod dece koja polaze u peti razred može biti prisutna trema zbog povećanja obima gradiva, novih predmeta i obaveza, dok se sa polaskom u srednju školu (posebno ako se dete odvaja od kuće) ponovo mogu javiti separacioni strahovi i brige oko uklapanja", kaže Zlatković.

Kako je pojasnila, deca u velikoj meri uče po modelu, a roditelj/staratelj je prvi i osnovni model.

"Stoga će u velikoj meri odnos prema školi dete razvijati na osnovu poruka koje dobija od značajnih odraslih pa se pre svega odraslima savetuje da ne emituju tremu i paniku zbog početka školske godine na decu. Normalizujte umesto što katastrofirate. Samim tim će i dete osetiti rasterećenje. Takođe, imajte sluha za osećanja svog deteta, pružite mu prostor da ih iskomunicira, da definiše svoje brige i strahove i ne umanjujte ih. Iako vam možda zvuče banalno, to je detetova stvarnost i proces sazrevanja", dodaje Zlatković.

Foto: Envato

Anksioznost kod dece

Na pitanje koje vrste anksioznosti kod dece postoje i kako ih možemo prepoznati, sagovornica Newsmax Balkans odgovara: 

"Anksioznost je emocija koja se prirodno aktivira kada imamo subjektivan doživljaj da je neka situacija potencijalno ugrožavajuća za nas. Postaje problem kojim treba da se bavimo onda kada počne da utiče na naše svakodnevne funkcije i da nas ograničava. Za decu mlađeg školskog uzrasta je karakteristična separaciona anksioznost - veoma intenzivan strah od udaljavanja od roditelja, kao i selektivni mutizam - nemogućnost deteta da ostvaruje komunikaciju van svoje zone komfora. Kod dece starijeg uzrasta javljaju se svi oni oblici anksioznosti koje srećemo i kod odraslih:

• generalizovani anksiozni poremećaj (u vidu preterane brige za članove porodice, svoje zdravlje, drugare, školske obaveze i stalnog išćekivanja najgoreg mogućeg ishoda),
• socijalna anksioznost (u vidu straha od mišljenja drugih, ismevanja, poniženja),
• panični poremećaj (koji se temelji na strahu od samih neprijatnih simptoma anksioznosti),
• opsesivno-kompulzivni poremećaj (u vidu misli neprijatnog, uznemiravajućeg sadržaja koje izazivaju preplavljujuću anksioznost, a koju dete neutrališe uz pomoć kompulsivnih radnji),
• specifične fobije (kod dece najčešće u vidu straha od škole, ili nekog određenog predmeta, ili od životinja),
• posttraumatski stresni poremećaj (ukoliko je dete preživelo neko traumatično iskustvo koje nije obradilo na adekvatan način).

Foto: Envato

"Mama, boli me stomak"

Ako ste nekad pomislili da dete folira bolest, može, ali i ne mora biti tako. Može da mu zaista bude muka ili dobije temperaturu, jer ne ume da objasni osećanja prouzrokovana stresom.    

"Pošto još uvek nemaju dobro razvijenu introspekciju i sposobnost verbalizacije osećanja, za decu je tipično da anksioznost somatizuju, pa se tako često mogu žaliti na bolove u stomaku, mučninu, povraćanje, glavobolju, vrtoglavicu. Mogu čak stalno imati blago povišenu telesnu temperaturu. Tu su i nesanica, noćne more, loš apetit, a i drugi tipični simptomi anksioznosti: ubrzan rad srca, pojačano znojenje, kratak dah, mišićna napetost, drhtanje. Takođe, mogu biti razdražljivija ili agresivnija nego inače ili se, pak, povlačiti u sebe i izbegavati druženja. Verovatno će se primetiti i loša koncentracija, motorički nemir, odsutnost, što se može odraziti na školski uspeh, posebno ukoliko dete počne dosta da izostaje iz škole", dodaje Zlatković.

Deca podložna anksioznosti

Statistički podaci govore da se gotovo svako peto dete suočava sa nekim oblikom anksioznosti, naglašava pedagog Anđela Zlatković.

A zašto su deca podložna anksioznosti? 

"Zašto je to tako, ne može se sa sigurnošću reći. Uzrok možemo pronaći u genetskoj predispoziciji, stresnim životnim događajima (kao što su, na primer, stalna preseljenja), traumatičnim iskustvima (smrt roditelja ili drugog člana porodice, zanemarivanje, zlostavljanje, napuštanje, bolnička lečenja). Neizgrađeno bazično samopouzdanje je bitan faktor za pojavu anksioznosti. Bazično samopouzdanje se gradi u toploj, podržavajućoj porodičnoj atmosferi i generalno se smatra protektivnim faktorom za mnoge životne izazove. Prezaštićujuće vaspitanje je, takođe, nešto što je značajno pomenuti. Roditelji koji su i sami anksiozni, previše brinu i tu brigu otvoreno ispoljavaju, mogu dete značajno sputati u zdravom rastu i razvoju, a takođe dete može i usvojiti te anksiozne obrasce kao poželjne", ističe sagovornica Newsmax Balkans.

Foto: Envato

Tehnike za prevazilaženje anksioznosti 

Postoji nekoliko dobrih tehnika za prevazilaženje anksioznosti kod dece i tinejdžera. Tehnike zavise od samog oblika anksioznosti, kao i od izraženosti simptoma tako da se prilagođavaju ličnosti deteta.

"Ono što se najčešće preporučuje jesu tehnike disanja, konkretno abdominalno disanje. U povišenoj anksioznosti disanje postaje plitko i nepravilno, a uspostavljanje pravilnog ritma dovodi do značajnog rasterećenja i otpuštanja napetosti. Takođe je preporuka da dete ne izbegava svoje strahove, već da se suočava sa njima. Najbolje je da suočavanje, odnosno izlaganje bude postepeno. Izbegavanjem se strahovi učvršćuju i generalizuju, dok se izlaganjem oni obezvređuju", upozorava Zlatković. 

Ona dodaje da je kod tinejdžera nešto veći izbor tehnika koje se mogu primenjivati, s obzirom na to da je, kako kaže, kod njih u određenoj meri razvijeno kritičko, apstraktno i racionalno mišljenje.

"To im pruža mogućnost da svaku situaciju u kojoj osete anksioznost preispitaju - da li im je ta emocija u tom trenutku potrebna, da li zaista postoji nešto što može da ih ugrozi pa treba da budu u 'bori se ili beži' programu, koliko je realno da će se desiti najgori mogući ishod, i slično", navodi Zlatković.

Podrška roditelja i nastavnika

Poželjno je da roditelji budu aktivno uključeni kada dete radi na prevazilaženju anksioznosti. 

"Trebalo bi da i učitelji i nastavnici imaju sluha za ovu problematiku i budu faktor podrške u prepoznavanju i prevazilaženju onih strahova koji se ispoljavaju u školskom setingu. Ukoliko je anksioznost preplavljujuća i veoma ometajuća za dete, preporuka je i uključivanje medikamentozne terapije, isključivo u dogovoru sa psihijatrom specijalizovanim za rad sa decom i adolescentima", ističe ona.

Foto: Envato

Mentalna snaga je nešto na čemu se radi, naglašava Zlatković. Šta roditelji ili staratelji mogu da učine povodom toga?

"Da bi dete razvijalo adekvatne mehanizme za nošenje sa stresom i različitim životnim izazovima potrebno je da roditelji vode računa o zadovoljenju ne samo fizioloških i materijalnih, već i psiholoških potreba sa kojima se svako od nas rađa. Neke od njih su: potreba za povezanošću i toplinom, za osećajem sigurnosti, za ljubavlju i pažnjom, za pozitivnim iskustvima, za priznanjem i jačanjem sopstvene vrednosti (afirmacijom), ali i za priznanjem sopstvene autentičnosti, što se često zanemaruje", napominje naša sagovornica. 

Ambicije roditelja 

Roditelji neretko žele dete da uklope u neki svoj kalup, da kroz njega ostvare svoje ambicije, da žive kroz njega i onda nastaju problemi.

"Dete tako počne da potiskuje samo sebe i svoje stavove, želje, potrebe, osećanja, da ih doživljava kao neprikladne, tj. guši sopstvenu autentičnost, a to vrlo često bude okidač za anksiozne poremećaje. Stoga, porodica je baza za izgradnju ličnosti, a koliko će ličnost biti funkcionalna ili disfunkcionalna zavisi najviše od toga koliko roditelji rade na sebi i koje vrednosti neguju", zaključuje Anđela Zlatković, master specijalni pedagog i KBT savetnik.

Komentari (0)