(VIDEO) Vojni analitičar u Sintezi: Tramp je zaustavio rat na Bliskom istoku - i to iskoristio na samitu NATO u Hagu

Sve članice NATO pristale su na ambiciozan cilj - povećanje vojne potrošnje na pet odsto bruto domaćeg proizvoda do 2035. godine. Iako ova odluka deluje istorijski, ona ima i snažnu političku dimenziju: pre svega, pokušaj je da se obezbedi podrška američkog predsednika Donalda Trampa kolektivnoj odbrani i samom opstanku alijanse.

Trampov preokret u Hagu

Jedan od najzapaženijih trenutaka samita bila je promena tona Donalda Trampa. Donedavni oštar kritičar NATO, koji je alijansu optuživao za "besplatnu vožnju" i pretio povlačenjem SAD, u Hagu je nastupio kao zagovornik jedinstva i savezništva.

Tramp je poručio da iz Holandije odlazi sa promenjenim stavom, jer je stekao utisak da lideri "iskreno zastupaju interese svojih država i istinski vole svoje zemlje". Njegov zaokret dočekan je s neobičnim entuzijazmom - od srdačnog prijema kod holandske kraljevske porodice, do degutantnog laskanja generalnog sekretara NATO Marka Rutea, koji ga je nazvao "tata".

Prema usvojenom okviru, 3,5 odsto BDP biće namenjeno konvencionalnim vojnim kapacitetima - trupama, oružju i municiji, dok će dodatnih 1,5 odsto ići na infrastrukturu, sajber bezbednost i druge strateške oblasti.

"Posle početka rata na Bliskom istoku 2023. godine, mnogi su očekivali duboku krizu i podele unutar NATO, ali pokazalo se da je savez izuzetno žilav", ocenjuje Radić u emisiji Sinteza autora Milovana Jovanovića.

"Samit u Hagu bio je svojevrsna Trampova predstava. Uspešno je iskoristio priliku da pokaže svoju moć – svega nekoliko dana pre samita voljom je okončao dvanaestodnevni rat na Bliskom istoku, nakon akcije bombardera B-2A na Iran", dodaje naš sagovornik. 

Iran, uranijum i izraelska ofanziva

Trampova intervencija u Iranu pozdravljena je i od strane generalnog sekretara i drugih lidera NATO, kao "neophodna i briljantna".

"Teheran ima savršen sklad između ambicije i rada na nuklearnom programu", objašnjava Radić.

"Međunarodna agencija za atomsku energiju je krajem maja objavila da je obogaćivanje uranijuma u iranskim postrojenjima dostiglo nivo koji je desetostruko veći od minimalnih potreba - prešlo je 60 odsto", objašnjava vojni analitičar.

Prema Radićevim rečima, Iran je bio na korak do nuklearne bombe.

"Za Izrael je najvažnija bila sama namera. Iako možemo da diskutujemo o rokovima, za njih je to pitanje samoodbrane. Izrael je delovao silom - ciljao je materijalne resurse, infrastrukturu i naučni kadar uključen u program. Njihova poruka je jasna: šteta po ambiciju Irana mora biti što veća. To nije bila predstava za javnost", zaključuje on.

Andonov: Pet odsto je veliki teret za male zemlje

Oliver Andonov, stručnjak za bezbednost i profesor na Vojnoj akademiji, a nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Severne Makedonije, za Sintezu komentariše da je cilj od 5 odsto BDP važan, ali i izazovan.

"Već pre samog početka samita znalo se da će ovaj cilj biti usvojen. Iako su neke članice, poput Slovačke i Belgije, bile neodlučne, konsenzus je postignut. Ali za male zemlje sa skromnim budžetima, 5 odsto je ogromna cifra", kaže Andonov.

Od toga, 3,5 odsto ide na opremanje trupa i naoružanje, dok je samo 1,5 odsto predviđeno za infrastrukturu.

"Kada se setimo samita u Velsu 2014. godine, osam zemalja nije uspelo da dostigne ni tadašnjih 2 odsto BDP. Zato je pitanje da li je novi cilj realno ostvariv u narednih deset godina", dodaje Andonov. 

Po njegovim rečima, male zemlje poput Severne Makedonije više bi trebalo da se fokusiraju na izgradnju infrastrukture, a ne na trku u naoružanju.

"Naš doprinos NATO ne može se porediti s američkim, i to treba imati u vidu", zaključuje Andonov.

Cerar: Svi zadovoljni - ali pitanja ostaju

U emisiji Sinteza autora Milovana Jovanovića, Božo Cerar, bivši slovenački ambasador pri NATO i u Vašingtonu, ocenjuje da su obe strane Atlantika mogle biti zadovoljne ishodom samita.

"Američki predsednik dobio je obavezu Evropljana da povećaju izdvajanja za odbranu, a Evropljani su osigurali opstanak NATO i reafirmaciju člana 5 Vašingtonskog ugovora – svi za jednog, jedan za sve", kaže Cerar.

Ipak, primećuje i neke zabrinjavajuće praznine.

"U završnom komunikeu nema ni reči o strategiji prema Rusiji, niti o tome kako bi mogao da se završi rat u Ukrajini. Takođe, ništa se ne pominje ni o budućnosti američkog vojnog prisustva u Evropi", objašnjava naš sagovornik iz Ljubljane. 

Kako dodaje, s obzirom na to da SAD na jesen ulaze u novu fazu preispitivanja spoljne politike, pitanje je da li će moguće promene biti usaglašene sa saveznicima - ili će biti jednostrane odluke sa velikim posledicama po evropsku bezbednost.

Celu emisiju Sinteza pogledate u videu:

Komentari (0)