Arktička simbolika sastanka Trampa i Putina

Predsednici Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, Vladimir Putin i Donald Tramp, sastali su se 14. avgusta 2025. godine u vojnoj bazi Elmendorf–Ričardson u Ankoridžu na Aljasci radi pregovora o postizanju primirja između Rusije i Ukrajine.

Ova lokacija je izabrana iz dva razloga: prvo, jer se Aljaska graniči sa Rusijom preko Beringovog moreuza i time simbolizuje direktni dodir dve sile; drugo, zato što Putin, protiv koga je Međunarodni krivični sud (MKS) izdao poternicu, ne može da putuje u države koje priznaju nadležnost suda. Sjedinjene Države, međutim, nisu članice MKS-a, pa je susret bio moguć upravo na američkoj teritoriji.

Međutim ono što promiče globalnoj javnosti jeste još jedan simbolički momenat u odabiru lokacije. Naime, Aljaska je deo arktičkog pojasa, regiona koji postaje jedno od najvažnijih strateških poprišta 21. veka.

Klimatske promene i topljenje leda pretvaraju nekada nepristupačne vode u otvorene trgovačke i vojne koridore, dok se ispod arktičkog tla nalaze značajne rezerve nafte i gasa. Imajući to u vidu, susret dva lidera na Aljasci možemo tumačiti i kao uvertiru za buduću trku za kontrolu Arktika. Kako se led ubrzano povlači, otvaraju se novi pomorski prolazi koji mogu postati redovne trgovačke i vojne rute. Tako Arktik postaje potencijalno najvažnija arterija u bliskoj budućnosti ali i novo poprište vojnog nadmetanja.

Geopolitička uloga Aljaske

Aljaska je istorijski percipirana kao “predstraža” Amerike prema Sovjetskom Savezu, a kasnije Rusiji. U vreme Hladnog rata, tu su bile stacionirane ključne radarske stanice i baze NORAD-a, čija je uloga bila rano upozoravanje na moguće sovjetske raketne ili bombarderske udare preko Arktika.

Američke vlasti su uložile milijarde dolara u Distant Early Warning (DEW) Line, mrežu radarskih stanica koja je upravo preko Aljaske i Kanade trebalo da pruži dragoceno vreme za reakciju u slučaju sovjetskog napada.

Foto: AP/Jae C. Hong

Baza Elmendorf–Ričardson kod Ankoridža i dalje je jedna od najvažnijih tačaka američke vojne infrastrukture, sa kapacitetom da primi i strateške bombardere nove generacije, kao i raketne odbrambene sisteme. To znači da je Aljaska ne samo “prva linija odbrane”, već i odskočna daska za projekciju sile ka Aziji i Arktiku.

Za Moskvu, Aljaska je istovremeno i podsećanje na raniju istorijsku slabost – prodata je carskim dekretom 1867. godine, u trenutku kada je rusko carstvo bilo finansijski iscrpljeno i nije moglo da je brani. Taj čin, koji je u Sjedinjenim Državama kasnije opisan kao “kupovina veka”, u savremenoj Rusiji se često doživljava kao propuštena prilika i istorijska greška.

U današnjem kontekstu Aljaska simbolizuje američko prisustvo tik uz ruski sever, na udaljenosti od oko 6.000 kilometara od Moskve, što je manje nego do mnogih zapadnoevropskih saveznika SAD. Blizina znači da američki strateški kapaciteti sa Aljaske mogu direktno da nadgledaju ili čak gađaju ciljeve u ruskom Dalekom istoku, Sibiru i Arktiku, zbog čega je region u Moskvi i dalje viđen kao potencijalna ranjiva tačka u budućem sukobu sa SAD.

AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

Simbolika je dodatno pojačana događajem koji je odmah okupirao pažnju medija i analitičara: dok su Putin i Tramp zajedno išli ka aerodromu iznad njihovih glava preleteo je američki strateški bombarder B-2 u pratnji sa nekoliko F-35 borbenih aviona. Putin se u tom trenutku okrenuo i pogledao ka nebu, a snimak tog trenutka postao je predmet različitih tumačenja.

Za mnoge posmatrače, ovaj prelet nije bio slučajan. Analitičari su ga ocenili kao jasnu poruku američke moći – podsećanje da SAD poseduju sposobnost da u bilo kom trenutku izvrše strateški udar čak i u neposrednoj blizini ruskih granica. Dok je formalno reč o rutinskom letu, njegov tajming, tačno u trenutku kada su dva predsednika bila zajedno, dao je sceni snažan simbolički naboj.

Arktik i otapanje leda: Nova trgovinska arterija

Upravo zbog svog geografskog položaja, Aljaska predstavlja američku ulaznu kapiju u severne vode i osnovu za prisustvo u budućoj trci za resurse i pomorske pravce.

Globalno zagrevanje i ubrzano otapanje leda u arktičkom pojasu otvaraju nove trgovinske i vojne mogućnosti. Najvažniji od njih je Severni morski put, koji prolazi duž ruske obale i može prepoloviti vreme plovidbe između Azije i Evrope u poređenju sa rutom kroz Suecki kanal.

To za svetsku trgovinu znači smanjenje troškova i brži transport, ali i otvaranje novih nadmetanja kada je reč o kontroli morskih prolaza i vojno-strateških pozicija.

Foto: AP/Lindsey Wasson

Trka za resursima u arktičkom regionu je već počela - na severu Aljaske se nalazi Red Dog, najveći rudnik cinka u kom se skladišti 10 odsto svetskih rezervi od 2018. godine. Na drugom kraju arktičkog pojasa, u Norilsku, Rusija ima najveći rudnik nikla na svetu - Nornikel.

Zahvaljujući pre svega Rusiji, Arktik obezbeđuje 40 odsto svetske proizvodnje paladijuma, 20 odsto dijamanata, 15 odsto platine, 11 odsto kobalta, 10 odsto nikla, 9 odsto volframa i 8 odsto cinka. S druge strane, Aljaska poseduje više od 150 potencijalnih nalazišta retkih zemnih elemenata, a kada bi bila samostalna država, našla bi se među prvih deset zemalja sveta po rezervama mnogih od tih minerala.

Ovo je samo početak jer Arktik je tek delimično istražen. Prema proceni U.S. Geological Survey (USGS), Arktik je najveće preostalo neistraženo područje za naftu i gas na planeti.

Studija je obuhvatila 33 geološke provincije severno od Arktičkog kruga, od kojih je 25 imalo najmanje 10 odsto verovatnoće da sadrži značajne rezerve. Rezultati pokazuju da se u Arktiku nalazi oko 90 milijardi barela neotkrivene nafte, 1.669 triliona kubnih stopa prirodnog gasa i 44 milijarde barela tečnih prirodnih gasova.

Šahovska tabla novog doba

Imajući u vidu potencijal za eksploataciju i kontrolu trgovinskih puteva, arktički pojas postaje šahovska tabla gde se ukrštaju interesi tri sile – SAD, Rusije i Kine. SAD ima veliku prednost zbog vojnih i radarskih postrojenja na Aljasci. Međutim, iako tehnološki napredne, američke snage u samom Arktičkom okeanu ostaju skromne – Vašington raspolaže sa samo dva operativna ledolomca, dok Rusija i Kina ulažu u desetine novih.

Iako nema arktičku obalu, Peking se sve agresivnije uključuje u "arktičku igru", Peking već raspolaže sa dva velika ledolomca ("Xue Long" i "Xue Long 2"), dok gradi nove, uključujući i planirani nuklearni ledolomac. Kineska vlada Arktik naziva "Polarnim putom svile" i smatra ga delom šire inicijative Pojas i put. Na taj način Kina obezbeđuje energetski pristup kroz partnerstvo sa Rusijom, ali i dugoročnu poziciju u trgovini kada Severni morski put postane potpuno komercijalno upotrebljiv.

Moskva je najdalje otišla u militarizaciji Arktika, kao sredstvu osiguranja kontrole nad Severnim morskim putem. Rusija ima vojne baze u Novoj Zemlji, Koli, Franz Jozef Landu, Severnaja Zemlji i Čukotki, sa aerodromima, skladištima i radarskim stanicama. Posebno se ističe baza Nagurskoje na ostrvu Aleksandrina zemlja sa pistom koja omogućava sletanje teških aviona. Ovo je ujedno i najsevernija vojna baza na svetu.

Foto: AP Photo/Julia Demaree Nikhinson

Pored toga, Rusija raspolaže i flotom od preko 40 ledolomaca, uključujući nuklearne, koji joj daju kapacitet da tokom cele godine održava Severni morski put prohodnim i pod faktičkom kontrolom. Luke u Murmansku i Severomorsku služe kao sedište Severne flote, uključujući i nuklearne podmornice sa balističkim raketama. Kremlj Arktik posmatra ne samo kao izvor energije već i kao ključnu zonu za strateški nuklearni balans sa SAD.

U tom kontekstu, sastanak Donalda Trampa i Vladimira Putina na Aljasci dobija dodatnu težinu. On nije bio samo pokušaj da se razgovara o ukrajinskom primirju, već i signal da Sjedinjene Države koriste Aljasku kao simbol i instrument moći u nadmetanju za sever.

Za Trampa, odabir lokacije bio je jasan politički potez: pokazati da Amerika poseduje prednost upravo na samoj ivici Arktika, u susedstvu Rusije, i da je spremna da je upotrebi u nadolazećoj trci za kontrolu resursa i puteva. Za Putina, pak, prisustvo na američkoj teritoriji, u senci B-2 bombardera i američke infrastrukture, značilo je da pregovore o Ukrajini i Arktiku ne može voditi iz pozicije nadmoći, već uz stalno podsećanje na stratešku ranjivost.

Aljaska je time postala više od mesta sastanka – ona simbolički najavljuje budući kurs geopolitičkog nadmetanja "velikih sila".

Komentari (0)