Da li Norveška spasava Zapad od kineske zavisnosti od retkih minerala?

Norveška se poslednjih godina sve češće pojavljuje kao ključni stub evropskog snabadevanja fosilnim gorivima poput nafte ili gasa. Od početka rata u Ukrajini 2022. uloga ove skandinavske države drastično je skočila, kada je dostupnost ruskih energenata naglo opala, a severni komšija postao jedan od glavnih izvoznika i snabdevača svojih evropskih saveznika. Ipak, postoji nova oblast u kojoj bi Norveška mogla da bude ključna karika zapadnog snabdevanja i radi se o retkim zemnim elementima, resursima koji su postali jednako strateški važni u 21. veku kao što je to bila nafta u 20. veku.

Retki zemni elementi (Rare Earth Elements – REE), poput neodimijuma i praseodimijuma, predstavljaju osnovu savremenih tehnologija, jer se koriste od električnih vozila i vetroturbina do sofisticiranih vojnih sistema i poluprovodnika. Upravo zbog toga, njihova dostupnost danas direktno utiče na industrijsku konkurentnost, energetsku tranziciju i nacionalnu bezbednost zapadnih država. Međutim, globalna struktura tržišta je izrazito asimetrična, jer duže vreme Kina kontroliše većinu rudarskih operacija i prerade ovih materijala, dok je Evropa gotovo u potpunosti zavisna od uvoza.

Foto: Envato

Prema podacima Evropske komisije i industrijskih analiza, više od 90 odsto permanentnih magneta sa retkim zemnim elementima koje koristi Evropska unija dolazi iz Kine, dok pojedine procene ukazuju da Kina obezbeđuje i do 98 odsto ključnih retkih zemnih elemenata koje Evropa uvozi. Ova zavisnost predstavlja ozbiljan strateški rizik, naročito u kontekstu rastućih geopolitičkih tenzija i sve izraženije industrijske politike, izvoznih ograničenja i carina velikih sila. U tom okviru, svako novo nalazište u Evropi dobija disproporcionalno veliki značaj, a Norveška se nameće kao potencijalno najvažniji akter u ovom procesu.

Ključni razlog za to jeste nalazište Fen (Fen Complex) u južnoj Norveškoj, koje razvija kompanija Rare Earths Norway. Najnovije procene iz 2026. godine pokazuju da ovo nalazište sadrži oko 15,9 miliona tona retkih zemnih oksida, što predstavlja povećanje od čak 81 odsto u odnosu na prethodne procene iz 2024. godine. Time je Fen postao najveće poznato nalazište retkih zemnih elemenata u Evropi, značajno veće od švedskog Per Geijer nalazišta koje je ranije smatrano najvećim na kontinentu. Posebno je važno to što oko 19 odsto ovog nalazišta čine neodimijum i praseodimijum, elementi ključni za proizvodnju permanentnih magneta koji se koriste u električnim vozilima, vetroenergiji i najsofisticranijoj odbrambenoj industriji.

Menja se geopolitička i ekonomska slika Evrope?

U teoriji, ovo otkriće bi moglo da značajno promeni geopolitičku i ekonomsku sliku Evrope. Procene ukazuju da bi samo Fen projekat mogao da pokrije oko 5 odsto potreba Evropske unije za ovim ključnim materijalima u početnim fazama proizvodnje, dok dugoročno postoji potencijal za mnogo veći doprinos. U širem kontekstu, evropska nalazišta retkih zemnih elemenata sada ukupno premašuju 29 miliona tona, što znači da kontinent raspolaže značajnim resursima, ali problem nije u geologiji, već u njihovoj eksploataciji i preradi.

Kroz to dolazi i osnovni paradoks Norveške. Iako poseduje ogromne resurse i stabilan institucionalni okvir, ova zemlja istovremeno ima jednu od najstrožih ekoloških regulativa na svetu. Norveška politička i društvena kultura zasniva se na visokom stepenu zaštite životne sredine, što direktno utiče na dinamiku razvoja rudarskih projekata. Primer za to je i odluka iz 2024. godine da se obustavi planirano pokretanje eksploatacije minerala sa morskog dna, uključujući i retke zemne elemente, nakon političkog pritiska i protivljenja ekoloških organizacija.

Foto: AP/David Goldman

Ovaj slučaj jasno pokazuje da čak i kada postoji politička volja za razvoj novih izvora sirovina, ona je često ograničena društvenim konsenzusom i regulatornim okvirima. Proces dobijanja dozvola za eksploataciju u Norveškoj može da traje godinama, uz obavezne detaljne studije uticaja na životnu sredinu, konsultacije sa lokalnim zajednicama i stroge standarde održivosti. Fen projekat, iako već ima dozvolu za istraživanje, i dalje čeka operativne dozvole, a početak proizvodnje se očekuje tek oko 2031. godine.

Dodatni izazov predstavlja i činjenica da eksploatacija retkih zemnih elemenata gotovo uvek podrazumeva značajan ekološki otisak. Proces separacije i prerade ovih minerala zahteva upotrebu hemikalija i generiše otpad koji može da bude opasan po životnu sredinu, ukoliko se njime nesavesno rukovodi. Upravo zbog toga su mnoge zapadne zemlje tokom prethodnih decenija odustale od ovakvih projekata, prepuštajući time dominaciju Kini, koja je bila spremna da prihvati veće ekološke troškove u zamenu za industrijsku dominaciju.

Međutim, geopolitička realnost se promenila. Nakon iskustva zavisnosti od ruskog gasa, Evropska unija i njeni saveznici sve više prepoznaju potrebu za strateškom autonomijom u ključnim sektorima. Retki zemni elementi postali su centralni deo te strategije, što potvrđuje i EU Critical Raw Materials Act, koji predviđa da do 2030. godine najmanje 10 odsto potreba za kritičnim sirovinama bude pokriveno domaćom proizvodnjom, 40 odsto preradom unutar EU, a 25 odsto reciklažom.

U tom kontekstu, Norveška dobija specifičnu ulogu. Kao član Evropskog ekonomskog prostora, ali ne i Evropske unije, ona ima fleksibilnost da razvija sopstvenu industrijsku politiku, uz istovremeno duboku integraciju sa evropskim tržištem. Njena prednost na taj način nije samo u resursima koje poseduje, već i u infrastrukturi, političkoj stabilnosti i pristupu čistoj energiji, pre svega hidroenergiji, što omogućava relativno "zeleniju" proizvodnju u odnosu na konkurenciju.

Norveška kao predvidiv snabdevač

Za Zapad, Norveška predstavlja gotovo idealan scenario predvidivog snabdevača: stabilna demokratska država, saveznik u okviru NATO-a, sa visokim standardima transparentnosti i razvijenim industrijskim kapacitetima. Upravo zbog toga se Fen nalazište i slični projekti sve češće posmatraju i kao rudarski poduhvati i kao deo šire strategije smanjenja zavisnosti od Kine ili američke inicijative jačanja tzv. "Pax Silica", tehnološkog poretka zasnovanog na sigurnim i pouzdanim lancima snabdevanja.

Ipak, ključni izazov ostaje brzina. Evropska unija već sada kasni u odnosu na sopstvene ciljeve, a analize pokazuju da bi do 2030. godine mogla da dostigne tek mali deo planiranog nivoa domaće proizvodnje retkih zemnih elemenata . Istovremeno, potražnja za ovim materijalima eksponencijalno raste, a očekuje se da će se tražnja za retkim zemnim elementima u EU povećati višestruko do sredine veka, paralelno sa elektrifikacijom transporta i energetike.

Foto: Envato

Zbog toga Norveška u praktičnom smislu predstavlja test sposobnosti Zapada da balansira između ekoloških standarda i strateških potreba. Ukoliko se pronađe model koji omogućava održivu eksploataciju uz prihvatljiv ekološki uticaj, Norveška bi mogla da postane temelj nove evropske industrijske politike. U suprotnom, postoji realna opasnost da će Zapad ostati zarobljen u zavisnosti od kineskih lanaca snabdevanja, uprkos sopstvenim resursima.

U konačnici, pitanje norveških retkih zemnih elemenata prevazilazi okvire jedne države ili jednog projekta. Praktično gledano, hipotetička norveška sporost u delovanju jeste širi izazov za Zapad, jer stavlja pod rizik kako izgraditi održive, sigurne i konkurentne lance snabdevanja u svetu u kojem su resursi, tehnologija i geopolitika sve više isprepleteni. Norveška nudi retku kombinaciju resursa i institucionalne snage, ali upravo zbog svojih visokih standarda pokazuje koliko je taj put kompleksan. Ukoliko uspe da pronađe balans između ekologije i eksploatacije, mogla bi da postane ključna karika u globalnoj redistribuciji moći u eri kritičnih sirovina i glavni oslonac i civilnih i vojnih potreba zapadnih država.

Komentari (0)