Naučnici otkrili kako vratiti sećanja iz detinjstva

Tačnije, ako sebe na ekranu vidimo u mlađem, dečjem obliku, mozak počinje da reaguje kao da zaista pripadamo tom uzrastu, što otvara pristup dubljim, davno potisnutim uspomenama.

U studiji objavljenoj u časopisu Scientific Reports učestvovalo je pedeset odraslih osoba. Svaki učesnik posmatrao je uživo video prikaz svog lica koje je digitalno izmenjeno tako da izgleda mlađe. Pokreti glave učesnika i video-prikaz bili su usklađeni, što je stvorilo iluziju da je taj dečji lik zapravo njihov. Kontrolna grupa gledala je svoj trenutni odrasli izgled.

Nakon tog iskustva, svi su učestvovali u intervjuu o autobiografskim sećanjima - traženo je da iznesu uspomene iz ranog detinjstva.

Rezultati su pokazali znatno bolju jasnoću i bogatiji opis događaja kod onih koji su videli mlađu verziju sebe, u odnosu na kontrolnu grupu koja je posmatrala neizmenjenog, odraslog sebe. To ukazuje da percepcija tela, način na koji ga vidimo i doživljavamo, nije samo prateći faktor, već sastavni deo procesa pamćenja.

Pamćenje kao živo iskustvo tela

Ovo istraživanje zasniva se na principima embodied cognition - ideji da su naše misli, emocije i sećanja neraskidivo povezani s telom kroz koje ih doživljavamo. Kada mozak prepozna telo kao "mlađe", on može aktivirati neuronske mreže i senzorne obrasce karakteristične za to doba života.

Foto: Envato

Drugim rečima, vraćanje u sopstveno "dečje telo" ne budi samo vizuelna sećanja, već i emocionalne tonove, mirise, zvuke i telesne osećaje koji prate uspomene iz ranog detinjstva. To pokazuje da naše pamćenje nije samo mentalni arhiv, već živa mreža senzacija i telesnih tragova.

Budućnost terapije pamćenja

Iako su rezultati obećavajući, istraživači upozoravaju da je efekat za sada privremen i da zahteva dodatna ispitivanja. U budućnosti bi slične tehnike, uz pomoć virtuelne stvarnosti ili personalizovanih digitalnih avatara, mogle da se koriste u psihoterapiji i rehabilitaciji pamćenja.

Zamislivo je, na primer, da osobe koje pate od traumatske amnezije ili ranih stadijuma demencije, kroz kontrolisano "uranjanje" u mlađe verzije sebe, uspeju da povrate izgubljene delove lične istorije - ne samo kao sliku, već kao iskustvo koje ponovo postaje deo njihovog identiteta.

Foto: Envato

Glavni autor studije, dr Utkarš Gupta, doktorand na ARU, sada istraživač na Univerzitetu Severne Dakote, istakao je da, iako se sećanja na događaje čine subjektivnim mentalnim činima, mozgu su važni i telesni signali. Tako vraćanje "telesnih tragova" iz perioda detinjstva može da pomogne u prizivanju starih, duboko skrivenih sećanja.

Profesorka Džejn Aspel, direktorka Laboratorije za istraživanje tela i svesti na ARU, dodaje da su naša telesna svest i identitet u detinjstvu bili drugačiji i da vraćanje elemenata tog identiteta može da olakša pristup uspomenama iz ranih faza života.

Ovo otkriće otvara put razvoju budućih tehnika i intervencija koje bi mogle da pomognu osobama sa problemima pamćenja. Primera radi, pri vraćanju zaboravljenih trenutaka ili oporavku uspomena kod stanja kao što su amnezija ili drugi poremećaji pamćenja.

Komentari (0)