Insulinska rezistencija: Zašto je sve češća i kako da je prepoznate na vreme

Insulinska rezistencija predstavlja stanje organizma u kome uobičajena koncentracija insulina nije dovoljna za ostvarivanje efekata na tkiva. Tkiva u kojima insulin ostvaruje efekte slabije prenose signal koji insulin daje ćelijama, a koji povećava ili smanjuje aktivnost određenih gena, piše Stetoskop.info.

Efekat insulina na organizam

Ključni efekti insulina su preuzimanje glukoze nakon obroka u tkiva pre svega skeletne mišiće, sprečavanje prekomernog stvaranja glukoze u jetri, sinteza depoa glukoze u jetri i mišićima i usmeravanje preostalih energetskih materija u ćelije masnog tkiva. Ovo je naravno samo deo efekata koje insulin ostvaruje u organizmu.

Skeletni mišići slabijim preuzimanjem glukoze iz krvi pod dejstvom insulina dovode do dužeg zadržavanja povišene koncentracije glukoze u krvi što stimuliše dodatno stvaranje insulina u beta ćelijama endokrinog pankresa i podstiče stanje povećanog insulina u krvi.

Ovome doprinosi fizička neaktivnost i posledično povećanje koncentracije masnoća u ćelijama mišića.

Insulinska rezistencija smanjuje sposobnost organizma da obuzda odnosno kontroliše stvaranje glukoze u jetri pa koncentracija glukoze raste a ovo izaziva još veće stvaranje insulina.

Dakle insulinska rezistencija u tkivima uzrokuje povećanu koncentraciju insulina u krvi. Ovo je značajno obzirom da insulin kao hormon koji služi između ostalog da omogući deponovanje energije sprečava potrošnju masti iz adipocita (ćelija koje čuvaju višak masti). Zato osobe sa povišenim insulinom otežano troše masne naslage i u većoj meri zavise od energije koju su uneli obrokom.

Pacijenti sa insulinskom rezistencijom se žale da su stalno gladni, da iako manje jedu ne gube u telesnoj masi već naprotiv ona raste.

Ovo se dešava zato što povišen insulin usmerava energiju u ćelije masnog tkiva, a da pritom ne dozvoljava da se ona nakon deponovanja troši.

Foto: Envato

Insulin je služio našim davnašnjim precima da sačuvaju što više energije u vreme obilja kako bi u vreme gladovanja (kada insulin pada) mogli da prežive koristeći rezerve masti.

Danas se hrana unosi često i u većoj količini od neophodne što svaki put aktivira beta ćelije pankreasa da stvaraju sve više insulina kako bi se održala normalna koncentracija glukoze u krvi, a viškovi energije sačuvali kao glikogen u jetri i mišićima i kao masnoće u ćelijama masnog tkiva.

Visok insulin podstiče gojaznost, krutost krvnih sudova i povišeni krvni pritisak, a ako stanje insulinske rezistencije traje dugo ćelije koje stvaraju insulin posustaju od prevelikog rada. Posustaju prvo u svojoj sposobnosti da odgovore zahtevu organizma za više insulina, a zatim i odumiru. Ovako nastaje šećerna bolest tip dva.

Svako od navedenih stanja, a posebno ako su ispoljeni zajedno, što je i najčešći slučaj, povećava oboljevanje srca i krvnih sudova uključujući moždanu cirkulaciju, bolesti bubrega, ali i pojavu malignih bolesti.

Kako se dijagnostikuje insulinska rezistencija?

Insulinsku rezistenciju otkrivamo kada uporedimo vrednost glukoze i insulina u krvi našte.

Što je njihov proizvod veći od predviđene vrednosti veća je insulinska rezistencija. Ovo znači da je potrebno više insulina za održavanje te vrednosti glukoze.

Zatim, može se raditi opterećenje organizma glukozom tako što se pacijentu da da ujutro našte popije rastvor 75 grama glukoze i prati reakcija organizma.

Rane faze insulinske rezistencije karakteriše veliki porast insulina na ovakvu stimulaciju, a kada 3 do 5 sati nakon unosa ovog rastvora dođe do pada glikemije ispod 4mmol/l prepoznajemo takozvanu stimulativnu hipoglikemiju i znamo da je funkcija beta ćelija poremećena, da hiperinsulinemija predugo traje što je predznak dolazeće šećerne bolesti tip dva.

Petočasovni OGTT sa određivanjem glikemija i insulinemija startno i na svaki sat vremena do kraja testa je "zlatni standard" za dijagnostiku poremećaja glikoregulacije i postojanje insulinske rezistencije.

Dužina testa omogućava adekvatno sagledavanje krive glukoze i insulina i neuporedivo je informativniji od nažalost popularnog dvočasovnog testa.

Kada se nekome prepozna insulinska rezistencija potrebno je da se utvrdi stepen oštećenja funkcije beta ćelija pankreasa kako bi se prepoznala stanja predijabetesa ili dijabetesa tip dva, što zahteva specifično lečenje.

Utvrđuje se i eventualno prisutvo arterijske hipertenzije, ishemijske bolesti srca i poremećaj sinteze lipoproteina kao i potreba za lečenjem ovih poremećaja.

Lečenje insulinske rezistencije

Za lečenje insulinske rezistencije se mogu koristiti preparati poput metformina i pioglitazona zavisno od procene lekara. Pre i pored lekova potrebna je promena načina ishrane i fizičke aktivnosti.

U osnovi želimo da sprečimo stimulaciju beta ćelija da stvaraju insulin, redukujemo telesnu masu i povećamo osetljivost tkiva na insulin.

Smanjen unos hrane do nivoa potrebnog za održavanje metaboličkih potreba je način da se smanji stimulacija beta ćelija ali više od same količine energetskih materija važan je njihov tip i način kako se unose. Potrebno je koristiti one namirnice koje manje stimulišu aktivnost beta ćelija pankreasa.

Danas su pomoću interneta lako dostupni spiskovi namirnica uz naznaku njihovog glikemijskog i insulinemijskog indeksa. Ovi indeksi pokazuju koliko svaka od namirnica povećava glikemiju i insulin nakon unosa.

Poželjan je povećan unos hrane sa niskim indeksima i preporučujemo maksimalno izbegavanje namirnica koje brzo i značajno povećavaju glukozu i/ili insulin. Pored pomenutih indeksa važno je voditi računa i o ukupnoj količini energetskih materija koja se unose porcijom.

Foto: Envato

Potrebno je izbegavati šećere, hranu bogatu skrobom i proizvode od brašna. Ovde se spisak ne završava i za svako ko želi da ishranom utiče na stepen insulinske rezistencije mora pažljivo da analizira svoje dijetetske izbore.

Nisu sve ukusne namirnice opasne, spiskovi kriju i prijatna iznenađenja.

Sledeći korak je učestalost obroka. Insulin će se sniziti ukoliko postoji dovoljan razmak između obroka. Koncentracija insulina sporije pada nakon obroka u insulinskoj rezistenciji. U gladovanju se snižava insulin što uklanja barijeru da se koriste rezerve energije iz masnih ćelija. Iz ovog razloga se savetuje izbegavanje međuobroka kod lečenja insulinske rezistencije.

Pojačana reaktivnost beta ćelija i prenaglašeni skokovi insulina na stimulaciju su karakteristični za početne stadijume poremećaja glikoregulacije. Što ređe podstičemo pankreas na stvaranje insulina lakše će se trošiti masne naslage. Na sreću prvo se troše one najopasnije nakupljene u tkivima, jetri i unutar trbušne maramice.

Pravilna ishrana u insulinskoj rezistenciji

Pravilna ishrana podrazumeva unos dovoljne količine kvalitetnih aminokiselina, masnih kiselina, vlakana, minerala i vitamina.

Povrće je osnov zdrave ishrane a sve ostalo doprinosi raznovrsnosti.

Pažljiv unos kvalitetnih masti je bolji izvor energije od skrobnih ugljenih hidrata i šećera, omogućava duži period sitosti i ne podstiče stvaranje insulina.

Važno: sa mastima je lako prekoračiti kalorijski unos pa je oprez neophodan kako se umesto manje stimulacije beta ćelija ne bi dobilo preoptrećenje jetre i mišića mastima i posledično pogoršanje insulinske rezistencije.

Između obroka nije poželjno unositi sokove, sladolede, mlečne proizvode ili bilo šta što bi moglo izazvati novi skok insulina.

Problem funkcije beta ćelija u insulinskoj rezistenciji je što previše i prečesto rade, zato dijetetski pristup koji omogućava više odmora i oporavka ovim ćelijama obezbeđuje na duže staze njihovo bolje funkcionisanje. Previše rada i premalo odmora vode prvo gubitku kvaliteta a zatim i sposobnosti.

Smanjenjem gojaznosti smanjuje se insulinska rezistencija između ostalog i u samim masnim ćelijama (adipociti). Kada prerastu određenu veličinu adipociti pojačano stvaraju citokine koji podstiču inuslinsku rezistenciju i inflamaciju. Ove ćelije stvaraju stotine različitih supstanci koje u svojoj okolini i udaljenim tkivima regulišu metabolizam.

Smanjenjem insulinske rezistencije u masnom tkivu smanjuju se tihi upalni procesi u organizmu i značajno unapređuje zdravlje.

Insulinska rezistencija i fizička aktivnost: Kako da šećeri iz hrane završe u mišićima?

Da bi glukoza nakon obroka mogla da se usmeri tamo gde je za metabolizam najbolje – u mišiće potrebno je smanjiti depoe glikogena u mišićima fizičkom aktivnošću jer se ovi depoi ne mogu smanjiti na drugi način.

Vrsta rekreacije zavisi od fizičke spreme i interesovanja ali je neophodna jer se sa trošenjem rezervi glukoze u mišićima (glikogena) omogućava potrošnja nakupljenih masnoća u ćelijama a time se podstiče osetljivost tkiva na dejstvo insulina.

Za lečenje insulinske rezistencije je neophodna kontrola lekara specijaliste kako bi se na vreme uočile sve relevantne činjenice u lečenju ovog složenog sindroma.

Više od drugih na insulinsku rezistenciju treba da misle:

- Gojazne osobe pogotovu sa abdominalnim tipom gojaznosti
- Osobe sa srodnicima obolelim od dijabetesa tip 2
- Pacijenti sa arterijskom hipertenzijom ili ishemijskom bolesti srca
- Pacijenti sa učestalom pojavom kardiovaskularnih oboljenja u porodici
- Pacijenti koji su imali nižu telesnu masu na rođenju
- Dame koje su rađale decu veće telesne mase, koje su imale gestacijski dijabetes ili imaju dijagnozu policističnog ovarijalnog sindroma
- U slučaju poremećaja inače redovnog ciklusa u kasnoj trećoj ili tokom četvrte decenije
- Nova pojava akni u istoj dobi često može biti prvi znak razvoja insulinske rezistencije.
- Simptomi hipoglikemije ( drhtanje, glad, preznojavanje , uznemirenost) 3-4 sata iza obroka bogatog ugljenim hidratima koji se povlače nakon novog obroka sa velikom verovatnoćom mogu ukazivati na postojanje hiperinsulinemije i poremećaj regulacije glukoze.

Komentari (0)